СУДБИНА СРПСКЕ КЊИГЕ УОПШТЕ

СУДБИНА СРПСКЕ КЊИГЕ УОПШТЕ

Црњанског су називали фашистом пре другог светског рата зато што се побунио против доминације стране књиге; да је жив и да може да напише шта се догађа са српском књигом данас, и овде у земљи Србији, и у свету, сигурно да би закукао. И сасвим је извесно да би га и његови Банаћани, али и остатак Срба, и разноразне невладине организације и мнонструозне креатуре у црном, поново назвали фашистом…

Ко одлучује и данас о судбини српске књиге и српске културе?Ко најдиректније утиче на њено пропадање?

Лоши ђаци?Нечитачи? И умишљени ауторитети, мрзитељи српске књижевности и културе?

Волео бих, драги пријатељи, не ви који живите само у Србији, него  и ви расути у расејању,  разбацани свуда, од Косова до Републике Српске, Хрватске и Словеније, Македоније и Румуније, Аустралије и Америке, – обе Америке, Кине, Тунгузије, Јапана, Аљаске, по Европи, у Шведској, Великој Британији, или Канади, Аргентини и Бразилу,и другим делова планете, одакле се понекад јавите кратким дописима, углађеним, признајем, мада бих више волео да су ваша писма обојена и моронским бојама, и предапокалиптичним акцентима, да су ближе Истини, са којом покушаавамо сви да се суочимо. Волео бих да и ви напишете по нешто о српској књизи и понорима у којима нестаје…

Што нас други гуше, или покушавају да минимализују судбину српске књиге, издаваштва и културе, и сведу је на коњуктуру, хајде де; али, зар нису присутне и друге околности за које смо ми одговорни, свако према свом положају?

Јутрос ми је прекинуо доручак – поштар; помислих, вероватно ми неко од познаника или пријатеља шаље нови број часописа, или сопствену нову књигу? Јер у последње време, последњих година, писци не само да су хендикепирани чињеницом да морају да издају своје најновије рукописе у симболичним тиражима, академским рецимо, што је мало за једну књигу! Него и да бесплатне примерке шаљу на разне адресе, и да ти примерци коначно завршавају у огласима, на разним интернет страницама за продају књига, по ценама које су троструко ниже од штампарских трошкова. Не и поштанских…

То је неописиви суноврат и хоризонт бувљака!

Пре десетак дана одаслао сам низ пакета књига неколико српских писаца (као поклон-примерке, што „Заветине“ чине повремено, на крају године) и ван земље, и по Србији, и бившим републикама СФРЈ (националним библиотекама, академијама), и то данас кошта! Поготову када се шаље изван Србије. У пакетима је било по три књиге, око 1,2 кгр. Тежине, и авионом би то коштало до три хиљаде динара (ако би се послало као препоручена пошиљка – као тисковина је коштало, на пример, за Македонију 2100,00 дин) (за Србију, за исти такав пакет, поштарина износила 175,00 дин – скоро десетоструко мање!) Па, сада ви будите издавач, зар не, и још уз то „независни“, онај који не „пере туђе паре“!

Од свих послатих пакета, вратила се само један! И замислите одакле: из Новог Сада!

Србима не требају други непријатељи и душмани – рекао бих – довољни су сами себи!

Не, нећу да шпекулишем – зашто се тај један једини пакет вратио, на такав чудан и мистериозан начин.

– Потпишите овде, ако примате враћену пошиљку, и избројте 225,00 дин.

– Чекајте, а шта ако нећу да примим?…

– Ништа, пошта то комисијски уништава…

Те књиге, које су биле у пакету, три књиге, коштају – узмимо цену штамања тих књига – преко хиљаду и петсто динара; сасвим су нове, очуване, извађене из пакета пристиглих у своје време из штампарије.

Пошта не може бити одговорна за поступке примаоца, који враћају пошиљаоцу поклон-примерке.

Пошта гледа своја посла, наплатила је своју услугу (укупно узев 400,00 дин), а цех плаћа, на крају крајева, писац или издавач.

И како онда неко може и сме да прича како у земљи Србији постоји брига за књигу, културу уопште и књижевност?

Постоји велика брига за ботове, и тзв. Писце наметнуте на овај или онај начин.

Какве издаваче у Србији ми данас имамо?

Има ли и једног, који би био,рецимо, до чланака, покојном Геци Кону, који је завршио само гимназију, колико знам, али је за српску књижевност и просвету учинио много више од…

Нећу више да наводим имена ни да лицитирам.Давао бих на значају бирократској олоши, и онима које треба заборавити!

враћене књиге, 30.12.21

МРААААААК!

Какве институције?

Каква министарства?

Какве академије!

Какви уредници, какви директори.

Какви, бре, професори!!

Књига је одавно спала на два слова.

Боже, погледај шта се дешава и са народом који нестаје и са књигама које се још увек ту и тамо печатају – узимајући у обзир и оне никакве купусаре које се намећу уз помоћ партијских котерија – све се сурвава и иде доврага, док баба вуну чешља!

Б. Т.

Група ВИЗИОНАРА…Пријатељи

%d bloggers like this: