Tiha voda breg roni (Tomašević)

Dragi Miroslave, velika ti hvala na objavljivanju moga teksta o Karanoviću. Borimo se, kako znamo i umemo, i moramo se boriti. Tvoje internet stranice su dragocene, to i sam znaš, i red bi bilo da ja o njima jednom javno progovorim. To ću i učiniti. Sada ti šaljem tekst razgovora koji je objavljen danas u listu „Danas“.
Puno te pozdravljam, tu smo negde, još živimo, dani studentski su daleko, prošli, preostaju još poslednji koraci, život baš i nije mnogo smislen. Ono što ti radiš pošteno, drugi nipodaštavaju, uništavaju tudje živote, svet je životinjska farma,  sastavljen od bližnjih koji čak i u crkvu znaju da odu, da se tamo mole, dok, na  drugoj strani, mrze druge ljude samo stoga što su drugačiji.
Ovako u neredu sve napisano, još jedanput te puno pozdravljam i želim sve najbolje, tebi, koliko i tvom bratu,
Boško
_________________________________

Roman je pre pustolovina pisanja nego pisanje pustolovine

AUTOR: MARIJA KRTINIĆ

Drugi roman Niko, nigde (Niemand, Nirgends), pisca i teoretičara književnosti Boška Tomaševića nedavno je izašao u Nemačkoj. Autor koji je svoj dosadašnji stvaralački rad uglavnom bazirao na pisanju poezije, govori za Danas o svom radu, značaju izučavanja teorije književnosti za pisca i srpskoj književnoj sceni.

  • Šta je za vas poezija?

– Poezija i filozofija odvajkada čuvaju spomen na svoje zajedničko poreklo. Oduvek sam držao do važnosti toga zajedničkog porekla i na tom temelju izvodio odgovor na pitanje šta je (za mene) poezija. Odgovoriti na pitanje šta je to poezija znači uputiti se razotkrivanju onoga prema čemu poezija u svojoj suštini stremi. A to je govor o istini bivstvovanja: gledanje čovekovog smrtnog bića u ono otvoreno sveta života kakav se on u svojoj prisutnosti nama (pre)daje. Ona čuva ono prvobitno našeg gledanja sveta i vuče nas dole ka jednostavnom, trajućem i trajnom. Poezija je za mene uvek bila ontologija: područje otvorenosti na putu ka istini o bivstvovanju.

  • Ko danas čita poeziju?

– Uopšteno govoreći, danas je, kao i uvek, čitaju tzv. „lepe duše“ u ironičnom smislu tog izraza, koje, inače, veliku i značajnu poeziju i ne čitaju, potom neko ko kroz biblioteku besciljno luta pa usput pročita neku pesmu, takođe, sami pesnici koji u mladosti pročitaju par značajnih pesnika da bi svoju „avanturu“ čitanja završili čitanjem pesama svojih kolega-pesnika, koje inače, nikad ne uzimaju ozbiljno, smatrajući, po pravilu, da su sami daleko bolji od njih te im drugi kolege-pesnici služe samo kao reperi za samozadovoljstvo. ———————

       videti više:
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s