„Сети се човече, да прах си само“ / Слободан Бранковић

MEMENTO HOMO QUIA PULVIS ES

Неко не би ни спустио слушалицу
Кад би чуо како ће у мукама отићи.
Шта би то променило у последњем налазу,
Који је управо стигао, такав какав је?
Узалудни позиви, уобичајено сажаљење,
Па није ваљда, јао, куку, ух, Боже, несрећник
На крају слегање рамена пред судбином.
Овако: не попустити као човек коме спаса нема.
Гура на житу, шапућу забезекнути,
Тако је пажљив да ни зрно не проспе.
Дрхтавим прстима опонаша дивљу птицу.
Сад испаде као да јој се одувек дивио,
И да је знао шта ће постати једном кад нестане.
То је трен на који је помишљао,
Ах, да неће ни доћи. Шта сад?
Тако је то с временом, ако уопште оно постоји,
Што би свети Аурелије могао знати.
Дошао је судњи час као и сваки други.
Хтео би да се држи најбоље што може.
Људски, у свему само добрим против зла.
Има разумевање за окружење, ближе и даље,
Које га тешко препознаје у углу у ком се свије,
Као кад је јуришао и свет мислио да мења.
Не би да изгуби то што га чини оним који јесте.
Колико већ не види се од гомиле свежњева
Пожутелих листића. Не предаје се, трага за истином.
Чепрка по белешкама које су га водиле кроз живот.
Ево, набасао на мисао коју би да развуче
По ободу глинене чиније , али тако
Као да је није накнадно утиснуо.
Сети се човече, да прах си само.

Веома поштовани и драги пријатељу Мирославе,
Искрено захваљујем Вам на објављивању мојих песама.
Захваљујем и госпођи Бранки на подршци. Ах, какви су ово тренуци!
Тако се обрело ових неколико редака у мом обраћању, не без стрепње
за самокритичку дистанцу.
И кад човек клоне, нешто се усплахири. Узјогуни. Тако у тами бејах сам, кад изговорих:
ма како опака болест била, неће ме истерати из литерарног домена. Храбрим
себе да не клизнем у тривијализацију бола. Окрећем главу од еха типа
„Поезијом против канцера“. Хтео бих да се самоиронијом супротставим.
Ништа изван поетског дискурса! Да останем мимо патетике и грубе одбојности према
злосутној стварности. Како неко достојанствен у судњем часу рече:
Хоћу да будем фин кад умирем.
Да и мој рукопис, ма како далеко био од поета претходника, стигне докле сам стигне.
Нека то буде писак онеобичавања морбидности.
Да, с оном, с којом је у непомирљивом односу овај још увек усправни анонимус.
Верујући у једну мисао и пре него је узе за наслов:
„Сети се човече, да прах си само“.
Поздрав
Слободан Бранковић
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s