Из писама пристиглих у последње време (8)

Само вас гледам-Бела Тукадруз (2008)

Само вас гледам-Бела Тукадруз (2008)

Поштовани имењаче,
шаљем Вам каталог који је министарство припремило за Лајпциг 2011. год. Иначе сам од данас у болници до даљњег (једно дуже вријеме), тако да се не изненадите што ме нема. Одлазак ми тешко пада, клиника је у другој покрајини, бићу далеко од куће… Не знам шта да бих Вам лијепо рекао. Дуже вријеме сам се „учаурио“. Но понио сам Ваша дјела са собом (и она у електронском издању)…
Чувајте здравље. Ваш (неваљали) Мирослав.
П.С. Нисам се у први мах снашао па је изнад овог јављања насала грешка (у дуплом издању)
25. јул 2014, 16:00 ч

*

„Razgovor sa dušom“

Poštovani Miroslave
Čast mi je da otvorim knjigu (koju sam „završio“ pre par dana) u vašim Novinama Budućnosti! Ili vašim Novinama Budnosti!
:..
31.07.2013 , 12.50 (пре 57 минута)
Slobidan Cvorovic,

*
Postovani uredniče Lukiću, malo kasnim sa odgovorom. Bilten bih veoma rado, hvala.
evo i toga što obećaste proslediti Tomaševiću…
Svi vi ste za mene pravo otkriće…
Pozdrav.
Zorica Janakova 
zoricajanakova@gmail.com
*
… Поштована Зорице,
примио сам Вашу пошиљку.
Прелистао је.
Мало сте ме збунили, јер има два фајла. Један је – „Томашевићу “  – да ли то у целини да проследим Томашевићу? Или само „Молитве“?
Други фајл „Отварање“, претпостављам да сте послали мени, тј. „Заветинама“?
Треба да  потврдите.
Укључио сам Вас, добијаћете Билтен, већ следећи, ускоро.
Молио бих Вас да  потврдите да међу оним стварима које сте послали за „Заветине“, да то није у целини штампано, а ако јесте, назначите, где, кад и како. Пошто се лично не познајемо, молим Вас да  то потврдите. Ја све не могу објавити одједном, али сукцесивно могу, пре свега оно што ми се допадне, и што се „уклапа“ у неку узлазну линију ЗАВЕТИНА. Није лоше да пошаљете и нешто својих фотографија, јер барем дигитална издања и интернет то допуштају.
Ја ћу одмах послати Томашевићу оно што је за њега…
Е, сад да сте Ви мени – добро. Дирнуло ме је Ваше обраћање Господу. То је писано искрено, чини ми се, за разлику од чета ових нагло преобраћених побожњака- надри песника.
Све најбоље, и јавите се што пре,
М.Л.
*
Драги господине Томашевићу,
прочитах вашу критику Карановићу и нашим овдашњим књижевним критичарима, онда вашу поезију ишчитавах…
Одјутрос читах песме неколико младих песника и зачуди ме, кознакојипут, количина ружног у њима. Асоцирах ваше снегове и сметове, чистоту и бол, и још више се растужих. (Е сад ћу баш морати… писати му).
А песме моје, да су објављене, па могла бих их се и стидети, те наивности…, као појава које већ више и нису од овога света и за овај свет…
Поштовани Томашевићу, Вас одликује раскош многоречја. Шаљем вам неколико песама, од прве ка последњој (не пишем више): занимљиво је како су речи са песама временом о(т)падале, као лишће. Од пролећне бујности до голих па и поломљених али ипак песму чинећих… неколико преосталих грана. Да сам се чудила и плашила докле то речи могу отпадати а да ипак остане, или управо постане, песма…
Ви сте наштедимице молитвено писали, ево моје четири молитвене песме.
Поштовани Томашевићу, поетску прозу Отварање вам превасходно шаљем, из разлога размишљања иза и над (на)писаним, што ви посебно волите.
Када је Отварање било написано открила сам да га је исплело неколико речи, међусобно супротстављених, понављајућих и преображавајућих (косо су штампане у тексту: ћутање и реч, мисао и додир, игра и ред). Оне се вију и уплићу око појмова – стубова приче: Другост, Праг и Вода (Праг је брана продирању Воде Другости…), што се све такође накнадно испоставило, у готовом тексту открило. Прича се плете и око појмова Отварање, Предавање и Припадање, ни њих нисам  унапред свесно желела…
(Било би боље уместо о плетењу говорити о ткању: потка и основа, зар не?)
Такође ме чуди како је већ готове одељке текста било могуће накнадно успешно мисаоно и логички насловити, нпр. Немоћ спознајног у захватању Другости…, дакле прво испевати па (о)(с)мислити
Говори ли све ово о потреби певања да не мисли док пева? Ви мислите супротно, када се ради о битној поезији или поезији бивања, зар не? Да мисао мислећи једино може… запевати (досегнути певање). Није ли Немоћ спознајног у захватању Другости у основи ових питања? Но, Живот треба питати, све ово, зар не? А не пусто људско умовање. Драго би ми било да је у Отварању ова питања постављао и на њих одговарао, те и причу писао, САМ ЖИВОТ.
Поздрав, Зорица Јанакова
Отпадање речи, као лишћа опадање 
Испраћај песме 
Лакше сам те, песмо, душом породила
Него после нашла кога
Даном пуста, ноћу пјана
Сврнула га у пролазу

Врлуд стазом недолазом

Да бих тебе, лудо дете
Стих за стихом скидајући повој скраму
У наручје макар чије
Начас само дивно дала

Кудељ семе златно бреме

Да ми дозриш у дну ока
Ничијег ока, шарен скока
Пегом сунца у подневју
Зимског днева лажом рујном

Мук да свијем из утробе исповијем

Па те гледам, бибер чедо
Док стопалца ти се небом плету
Небом вију свет(л)ост пију
Мисао коју пусти лелек

Ти одлазиш ми

Свету свелек.

*

(Вашар на Светог Илију, Велико градиште, драгуљ-град. Бела Тукадруз- пристаниште, 2. август 2013. Снимак Иван Лукић)

(Вашар на Светог Илију, Велико Градиште, драгуљ-град. Бела Тукадруз– пристаниште, 2. август 2013. Снимак Иван Лукић)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s