ПИСМА ПРИСТИГЛА У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ

http://www.edicijabranicevo.blogspot.com/
Иван Л. is8057120@gmail.com
Поштовани!
Као уредници Википедије на српском језику (http://sr.wikipedia.org) ангажовали смо се у изради ове слободне енциклопедије. У ову свима доступну енциклопедију желели бисмо да уврстимо и материјал са вашег сајта.
Делови Вашег материјала са Вашег блога http://www.edicijabranicevo.blogspot.com/ били би објављени под условима Creative Commons Attribution-Share Alike 3.0 Unported (http://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0/deed.sr). Укратко, по тим условима, свако би могао слободно да преузме, измени, користи и објави текст и слике уз услов навођења извора/аутора и да дело које укључује материјал са вашег сајта објави под истим или сличним условима.
Такође вас позивамо да слободно користите текстове из нашег фонда чланака који стално расте и допуњава се.
Уколико нам дозволите укључивање вашег материјала како је горе објашњено, ваш сајт ће на нашим страницама бити наведен као извор. То вашем сајту може повећати рејтинг јер је Википедија један од најпосећенијих Интернет сајтова (и један од оних са најдинамичнијим растом), док су њени чланци често међу првим погоцима на претраживачима.
(1.04.2011)

**
Драги Имењаче, хвала Ти што си експресно огласио Павела…Ако намераваш да покренеш часопис јави како да пошаљем претплату (Упутница, Рачун…), а мним да би могао да обавежеш све Чланове Сазвежђа да уплатом од нпр. 1000 дин. обезбеди новац. Да сам на твом месту обратио би се и Мин. културе, јер то што радиш је „Џиновски посао, достојан дивљења…“ (Стеван Бошњак у разговору са мном…), а верујем да они не могу остати слепи и глуви на оно што је урађено, на твоју жртву и рад на „ползу отачаству“. (….)
Данас идем код Недељка Богдановића. Предложио ми је да текстове публиковане у „Политици“ о мом „Сеоском животу“ и код Тебе скупимо у књигу. Он је спреман да напише поговор, да својим знањем и умећем помогне да књига буде како и доликује. Ево, разведрило се, иду нам бољи дани, ја у суботу идем у Завичај. О томе у мојим „Листовима на ветру“ који ће ускоро бити књига. (…)
Уз срдачне поздраве, Твој МирОСлав
(7. мај 2014)

**

Јован Пејчић: Много интересантно, прочитајте обавезно!

Татари – српска пошта у 19. веку

Петсто година српски државни курири, „татари“, на коњима су преносили дипломатску пошту између Београда и Цариграда. Док су се, примера ради, јахачи „Пони експреса“ (1860–1861, Сједињене Државе), по принципу штафете мењали на сваких 120 до 160 километара, српски татари јахали су и преко 900 километара без одмора.
Код Срба, једини „подсетник“ на постојање татараписмоноша јесте клупа испред зграде Главне поште у Београду, са плочицом на којој су исписане година рођења и смрти Ристе Прендића (1800–1892), последњег српског татарина, и улица посвећена татарину Богдану Ђорђевићу.
Татари, дипломатски курири, носили су дипломатску пошту не само према Цариграду, Травнику, Солуну или Видину, већ и важну пошту за нахије по Србији.
Тако, Риста Прендић је у својој 67. години (што је у то време била дубока старост) донео султаново писмо да се дозвољава повлачење турске војске из Србије. У марту, по снегу, прејахао је преко 900 километара од Цариграда до Београда.
Када је Риста стигао у Београд, Анастас Јовановић, дворочуправитељ код кнеза Михаила, видео га је како долази и питао:
– Шта ти је, Ристо?
А овај му је одговорио:
– Само код Кнеза.
Понудио се Анастас још једном да преда писмо уместо њега, јер је Риста био страховито уморан, али је стари татарин једнако одговарао: Не, не, само код Кнеза.
Позвали су Кнеза, а Риста му је предао писмо и пао од изнемоглости.
Врло лако је тада могао да умре. Спасли су га тако што су га затрпали у велико корито са кукурузним брашном, где је остао 30 сати. Будили су га на сваких три, четири сата и давали му по једно ровито јаје и мало француског коњака и он је преживео – каже Милорад Јовановић, кустос у ПТТ музеју.
Раздаљина од Београда до Цариграда у оно време се прелазила за око 186 сати путовања. Када су обични људи путовали тако далеко, користили су мензулане – поштанске станице (у некима се само вршила замена коња, а постојале су и оне у којима је могло и да се преноћи). Јахали су по 12 сати, па одмарали.
Али, татари уопште нису спавали – након што би узјахали коња у Београду, сјахали би тек у Цариграду. Нису смели да спавају, и избегавали су и да се заустављају, јер су носили важна писма која су могли да им украду.
– Татари су били ниски растом, као џокеји, и жилави. Док су обични смртници од Београда до Цариграда путовали око десет, петнаест дана, татари су ту раздаљину прелазили за око седам. Да би остали будни, пили су татар-кафу. То је мешавина сувог праха од кафе, мало шећера и хладне воде, која се обликује у грудвицу и стави на језик, да се топи док ја¬шете. Иде право у мозак, држи концентрацију и спречава да заспите. Када су били на задатку, татари нису смели да преједу, јер је од јела могло да им се приспава. Зато су обично пили горки чај без шећера, а можда би појели и мало сомуна – објашњава Јовановић.
Према Јовановићевим речима, сачувани су подаци и о пар брзинских рекорда. Татар Богдан Ђорђевић прејахао је пут од Цариграда за пет дана да би донео копију Хатишерифа из 1830, којим је Србија постала Кнежевина, и за то добио 500 дуката. Још бржи од Ђорђевића био је Лазар Аранђеловић, звани Инџе (на турском: ситно), врло пргав човек, карађорђевац, који је једном приликом „откачио“ и Кнеза Милоша. Инџе је Кнезу Александру Карађорђевићу донео берат (султанову дозволу) да може да буде кнез у Србији за нешто више од четири дана.
Али, најбржи је био Риста Прендић.
– Десило се једном да је Лазар Аранђеловић одјахао са неким писмом Кнеза Милоша у Цариград. Сутрадан по његовом одласку, Кнез је сазнао нешто што је мењало ситуацију, па је, изнервиран, направио гужву по конаку. Једини се Риста усудио да га пита зашто је бесан. Кнез му је објаснио да је послао писмо по Инџету, али да су се околности промениле и да не зна шта да ради. Риста му је предложио да напише друго писмо, а он ће покушати да стигне Инџета. Инџе је био рекордер и стићи га са даном кашњења било је незамисливо. Међутим, Риста га је стигао у Једрену, две, три станице пре Цариграда, за 100 сати. Инџе, вероватно, није превише журио – каже наш саговорник.
Риста Прендић, рођен у Алексинцу, био је дипломатски курир Кнежевине Србије до 1837. лични татарин кнеза Мило¬ша, а од 1837. до 1855. и енглески дипломатски курир (у служби енглеског конзула у Србији Џорџа Лојда Хоџеса), на основу чеа је од Енглеза добијао плату, десет дуката месечно. Његова кућа је својевремено била једна од најлепших и највећих у Алексинцу и служила је као зграда британске поште.
За разлику од Прендића, темпераментни Инџе није дочекао да ужива у старости. Пре него што се кнез Милош 1859. вратио на престо, склонио се из Србије у Цариград, јер је знао да га Милош неће поштедети. Тамо је живео неко време, док Обреновић није послао неког пропалог трговца да га убије. Наиме, Инџе је у Цариграду посећивао неке српске трговце, у чијој се кући једног дана појавио и Милошев плаће¬ник, кога су ови одраније познавали из Београда. Када је Аранђеловић изашао из куће, придошли¬ца је кре¬нуо за њим, ударио га ножем у груди и убио. Током испитивања у турској полицији, признао је да је за то убиство био плаћен.

***
Подрав и много среће у Вашем мисионарском раду
Светозар Н.Поповић

IV

ЂАВОЉЕ КОЛО

На дан свети багремово цвеће цвета

У бездану из понора увријеше сви проклети

Прљавијем током тече проток наде у безнадје

Сахрана је без истине сахранила моје наде

Празним простор од гомила што вријеме нагомила

Крш до крша у Рудину поврх Плата

Моје кости кроз вријеме згомилаше ко некада

Од гомиле до гомиле траг у магли нешто крије

Сва прљава уточишта душе моје која није

Насред прага без огњишта затрпала моја врата

Са стадима којих нема на ровине коров класа

У пепелу утиснута свака стопа мога паса

Траг у магли што остаде на камену од корака

Нестадоше сви потоци пресушује ријека свака

У муљу је умуљана моја рука до лаката

Обје су ми преломљене отвори се моја рака

И кад крочим до комшије да дозовем неку наду

Комшија је својом кавгом затрпао кућна врата

На прагу су затрпане старе стопе ђедовина

Нема више у кораку наше стопе опанака

V

ЂАВОЉА ИГРА

Запрљасмо убрисима тешке руке од мотике

Испразнисмо сва сјећања и откосе сјенокоса

На угичу звона нема звони нека нова јека

Стадо чува од вукова окоћена тек вучица

Чобани су од свог стада само чактар сачували

Па без стада око грла чактар себе објесили

Звони чактар на звоњаву крај поила и корита

Одзвањају на сред прага сви трагови од копита

Рукавима обје руке тудје чело обрисано

Зној покапа по огњишту са верига кота паде

Окиде се алка прва са храстовог старог прута

Са шљемена потекоше неке нове кишне капи

На огњишту насред куће утули се пламен сваки

Нема више оне јеке посустала на крај села

Нема више камо оде задња прича са сијела

Распродаше сва огњишта и коријен гдје храст жили

Нашу прошлост у истину низ Плато су преточили

Нема клетве уклето је од поила до поишта

Задње чаше на чатрњи испред оне старе куће

Жедан језик жеђ утоли па из чаше воду проли

Преко прага на огњиште те се пламен сам утули

Мјесто крста иза куће замотуљак замоташе

У башту је испод куће рало јаје изорало

Закопано у Орашје у ливаде прву бразду

Неки ђаво закопа га и угаси над у наду

VII

ГУВНО

Поља житна покошена гувна стара оврхоше

Одлећеше са сред села кавгом својом у кљунове

Неке птице с класјем хлебним сваку наду прелетјеше

Сву слободу овог неба на крилима поломише

Опосише опошљено започето на буњишта

Обраше их у бербама обраше их да у ништа

Ова поља узорана у кандзама свака башта

Да би птице овог неба искљувале старе ране

Лети опет исто јато узлећела нова вика

Соколи су на литице поломили своја крила

Завадјене крилатице речене су некад прије

На кошћели у дрвету људског лика више нема

Нема лика ни наличја ова зора која свиће

Долијећу нове птице излеже се ново тиће

Тићад ова из кљунова тудју муку искљуваше

Све се стисло у окове оковаше име наше

У гувну је мјесто коња упрегнута нова марва

Из носа им без убриса роје муве много ларва

На танко је ко у диму задимило усред горе

Чобан гони задње стадо како стићи прије зоре

Пропланци су сјенокоси плодне њиве заораше

Задњу бразду без плугова заорану нама даше

Заораше над у Бога искри бразда ко и прије

Старо гувно насред села да се жито свуда сије

Биће сјетве и сјемена у простору који стаса

Населит ће старе куће неки народ нова раса

Стари пророк на истину прорече нам нову браћу

Жута раса која носи гувном нашим своју наћву.

**
Јелена Ленголд:
Šta treba da uradim da vas ubedim da me skinete sa svoje mejling liste???
Apsolutno me ne zanimaju mejlovi koje mi šaljete.
Budite ljubazni pa prestanite.
(14. јун 2014)

(Иван : Довољно је само једна реченица, друга у Вашем писму.
Све остало је, и сами знате, већ нешто друго.
Не треба да се секирате, обрисани сте. – 15. јун 2014)

**
Молим Вас поштовани да ми убудеће не шаљете ваш БИЛТЕН јер нисам обожаватељ тема и аутора из комунистичке Југославије. Унапред захвалан, професор Зоран Ђурић – председник Књижевног друштва Свети Ћирило и Методије.
(17. јун 2014)

Интересантна је кореспонденција српских писаца у којој један упорно пише латиницом, а други ћирилицом. Обично нормални народи знају, признају и поштују једно своје писмо. Да ли је то одраз подељености у народу или одраз подељене личности. Моја молба да ми не шаљете свој БИЛТЕН била је добронамерна јер не желим да читам дела аутора које су КОМУНИСТИЧКЕ власти југославије протежирале. Будући да ми ви нисте сувише познати вероватно су вас протежирали мање од осталих, одатле и сви остали проблеми. Сада имате неки свој простор какав-такав и имате могућност да објављујете шта хоћете и кога хоћете, али суштина је, без љутње, у томе што ја све то што ви из разних, вама знаних и незнаних разлога, морате да објавите ја, хвала богу, не морам и колико видим нећу да читам. Иначе, потпуно сам релаксиран око ваших изјава, чак сте ми остали у пријатном сећању. Здрав поздрав, професор Зоран Ђурић.
(18. јун 2014)

==
Иван:
Веома поштовани Господине,
обрисаћемо Вас, без обзира на Ваше праве разлоге. Дугујемо Вам и извињење, што сте уопште добијали Билтен београдских „Заветина“ – по свему судећи неко од Ваших пријатеља нам је проследио Вашу интернет адресу. Што се тиче „Заветина“, немојте етикетирати оно што не познајете: чуди ме да нисте приметили, да су „Заветине“ антикомунистички конципиране од почетка. Оснивач Господин Лукић, као приватни и независни издавач, никада није примао помоћ владе ни Југославије ни Србије, то кажем елементарног поштења ради, и зато што на своју руку људима и у Србији и у свету, дистрибуирам тај Билтен. За мене сте Ви неко ко је сасвим непознат и можда опомена да непознатима и не препоручујем Билтене, као и друге ствари. Е, сад, овај коментар је изазван Вашим…
Све најбоље,
(18. јун 2014)

**
Поздрав из Цириха
и хвала пуно!!!!
Латинка
(Латинка Ђорђевић – захваљује на „Билтену Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“) 20. јун 2014.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s