Архиве категорија: листајући старе новине

DVA KRUGA > Reakcija na pismo Vedrane Rudan / Stevan Bošnjak

Miroslave,

javi svima:

Ljudima,

ne zverima,

Anđelima,

Nefilima,

Mahavirovcima

Ne makijavelistima,

starim i novim verama

ne crnom plemstvu

ne rogatima

Javi svima

ne krunisanima,

Pavel Oklopnjikov

Opliva dva svetska

morima kruga,

Do Ragnaroka

I Nove Hiperboreje,

Javljaj Miroslave svima:

Ljudima

Svetionicima

Anđelima

Mrtvima…

još samo jedan krug

Ima.

Stevan Bošnjak, Niš, 17. 10. 2014.

Advertisements

(0012) Из пристиглих писама при крају 2013.

Мирослав Тодоровић, Ниш-та, 15. децембар 2013.

Мирослав Тодоровић (аутпортрет) (фотодокументација Заветина, 2012)
Мирослав Тодоровић (аутпортрет) (фотодокументација Заветина, 2012)

_______________________________________________________________

Драги МиркО,

уз овај текст чија тема је кратка историја наше путешествија до народних кухиња, тачније речено казана. (Како се у овој речи гнезди реч казна).
Сређујући белешке, све у намери да теренску прозу под називом „Протуве и анђели“ коначно завршим наиђем на ову белешку.
Каже Брка: – Добро је ово како ће бити? Све ће ово пропасти. Пропасти, ко муда кроз поцепане гаће, јер ће наши државу растурити ко свиња масну торбу.
Хроничар згрануто гледа.
До сада нису могли. Када забразде неда даље Рват, брани Словенац…и шта да ти казујем видећеш. Знаш ону „кад се гоља влсти докопа“. Биће још горе. Зидаће цркве највећи безбожници, село ће у коров зарасти, а у градовима ће се на казанима ранити…

Уз овај пасус пашу и моји стихови из 1979. (Теренска свеска) : „…Биће црње и грђе још / Расуло Оде све у хелаћ на добош / У клетве живота се сасу / Куће растурише тужимо ћутљиви // Радоваћеш се када те земља притисне / Море мани / сваковићи нам судбу цвелну кроје / Зоољуди у дверима теби душа кисне…“
То је онај живот где сам пао и ја (Дис). И не само ја него под капом те синтагме беху: Радничка класа, („хисторијска улога“) сељаци и поштена интелигенција. Сређујем све то а на уму ми рече: „Затим постави себи питање: и где је све то сада ? Дим, пепео, бајка или чак ни бајка више није“. ( Аурелије: Упутства за живот ). Моје теренске песме су штампане интегрално у часопису „Развитак“ 1984. потом у „БИГЗ-у“ 1993. „Просвети“ 1997. Томислав Мијовић је те 1984. због теме моје поезије био изложен критици. „Да ли је могуће да самоуправљачи тако живе?“ Сети се црни талас, и брда књига о ничему. Власт је здушно промовисала постмодернизам, а онај дечак из приче „Царево ново рухо“ никако се није појављивао да каже: „Цар је го“.
И још увек не долази…
У тексту „Узеће и малина данак“ (Политика, 9.мај 2013) имам реченицу:
…У колима пита ме Миливоје када ће бити боље? И он послом у Ариље. За педесет година биће неког бољитка. Утуви то, и сети се шта сам ти казао. А обојица обелели. Како записа Крлежа „Господа на заласку…“
Ето, Мирко, утуви, и сети се ове реченице када мине 50 љета. Пишем, а у глави ми звоне стихови мог земљака Диса:

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: “Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће“.

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек

И тако трају „Наши дани“ о којима је Дис певао пре стотину љета. Као да је певао јуче, данас… Али то је друга прича, неко би рекао, али није, то је прва прича. Наша, српска трагедија. О томе ћу мрчити артију доклен гора не зазелени. Па докле стигнем…
Твоја Поезија је у ИСТОКУ. Ускоро ће први број.
Проза Кркалеска је у Градини. Сигма, вели да је дуга…Његов мејл је: casopis.gradina@gmail.com Он има Твоје податке. Са Бошњаком треба да се видим ових дана. Шта ће бити видећемо, какве смо памети, када прође време.

Теби и Твојима желим да Нова буде у свему Нова и боља (Ах, жељо пуста…) како у мом крају веле од Бога Ти здравље и
да Ти златно доба живота дуго траје, у миру и благости да уређујеш Сазвежђа, исписујеш нове странице

Искрено, уз живели,
МирОСлав из Трешњевице

Усамљени гроб. ПИСАО ПРИЈАТЕЉ ПРИЈАТЕЉУ

Листајући старе новине

_____________________________

Лакомица, трешње, с-и Србија, Звижд. Снимак Иван Лукић, 2013
Лакомица, трешње, с-и Србија, Звижд. Снимак Иван Лукић, 2013

Усамљени гроб

У Драгосави код Иванграда чува се предање да је овде 1914. године сахрањен војник српске војске, Милан Ђорђевић, родом из Србије

На благим падинама Тифрана, на излазу из села Драгосаве код Нванграда, покрај пута налази се усамљен гроб српског војиика из првог   светскот   рата.   Према   казивању житеља Драгосаве и сећању најстаријег човека у селу, 81. годишњег Вуке Голубовића, овде је сахрањен Милан Ђорђевић, ро-дом негде из Србије, који је, као војник српске војске, највероватније 1914. године, био рањен, подлегао ранама и овде сахрањен.

Судећи према садашњем изгледу, гроб је добро очуван, захваљујући  брижљивом односу мештана, који из пијетета чувају овај гроб од пропадања..

Становници Драгосаве се надају да ће се после објављивања овог написа у „Политици“, јавити неко од сродника или потомака погинулог војника Ђорђевића, ради посете гроба, или преноса пос-мртних остатака у место рођења. — Мирко Божовић, инспектор СУП-а Иванград.

*

ПИСАО ПРИЈАТЕЉ ПРИЈАТЕЉУ

Писмо стигло у Сплит и вратило се у Ниш

Дванавстог августа послао сам пријатељу у Сплиту ; „експрес“ препоручено пиомо, којим сам га обавестио о неким за нас важним питањима, на која је он, такође, требало да ми хитно одговори. Радило се о допуни смене у летовалишту у коме је он био управник. Како ми одговор није стизао, написао сам пријатељу дописницу, у којој сам га укорио због „неажурности“. Међутим, пре одговора мој пријатељ једошао у Ниш.Испоставило се да он_није ни примио моје писмо.

Отишао сам 30. августа у Пошту Ниш 1, са које сам послао „експресно“ писмо ,и, захтевао да се упути потерница за њим. После три дана паштоноша ми је 2. септембра донео то маје писмо. На ковврту је утиснут жиг поште Сплит, с датумом 14. 8. 1975. с напоменом  „Отпутовао“.

Мој пријатељ је, у ствари из Сплита отпутовао тек 26. авгусга. Значи, био је тамо јаш 12 дана после приспећа мог писма.

За потерницу ми је наплаћвно шест динара, уз напомену да ће ми новац бити враћен ако се установи да писмо кривицом поште није уручено. Но, то није важно. Питам се ко ће надокнадити штету

проузрокоеану иеблаговременим уручењем мога писма, јер да није било важно не бих га прслао „експресном“ пошиљком. — Божа Миловановић, учитељ у пензији, Ниш, Чаирска 24.

________ Рубрика „Међу нама“ , Политика, Београд, понедељак 8. септембар  1975.