Архиве категорија: Неочекивана писма

„УЈКИН ДОМ“, ПОСЛЕ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА

БАКАРЕЛО ЊАГОЈЕВИЋ КАО ГЕНЕРАЛ БУЕНДИЈА
(Мирослав Лукић: Ујкин дом – Апостроф-Београд 1997.)

Власта Станисављевић
Власта Станисављевић

У неким „сценама“ књиге Ујкин дом Мирослава Лукића, à part у средини око 100-те, и после 100-те стране, пробране слике, овога тадa релативно младог писца прозе и поезије, смењују се као на филмском платну, боље рећи, попут оних у чувеним Маркесовим (100) годинама самоће. Јер лакоћа клизања покретних слика и у 100 година самоће и у Ујкином дому је безмало једнака. Двоструки прескок реда у тексту, једнак резу на филмској траци, готово и да не служи својој намени, да временски и сликовном припадношћу одвоји догађаје, ради лакшег дистинговања тренâ и просторâ код читалаца, па макар и тако – на визуелан начин, него стоји формално тако, колико да неверни и тврдоглаво убеђени да је то свакако „нигде прекинута прича“ морају прихватити да је, у реду, заиста непрекинута прича, али времена и простора који се прекидају. Такав фини континуитет приповедања стварно је примећен у 100 година самоће и такав лежерно фини континуитет у поступцима (у акцији и реакцији) код свих Буендија (и претеча и потомака), читај и код печког, никако млавског, Бакарела Њагојевића, примећен је у обе књиге.

Чини се да је ту изванредну непрекидајућу динамику саопштења из дневника Боре Мишљеновића уочио и Срба Игњатовић кад је хтео да Апостроф то што пре објави. Колику је само причу Гарсија Маркес испричао, тако велику да се гута и по (још) 20 до 30 година у Самоћи, кад не знамо ни данас да ли је црна вода-језеро у непроходном трњу била колико далеко, или близу, до Маконда јер се у смењивању лепих понуђених слика није ни стизало до те запитаности, што се управо ево  догађа и вашем скромном записивачу ове своје скромне мисли, да што чешће путује у свој крај, пролазећи преко места догађаја романа Ујкин дом, а да се и не упита где је Босиљковац,та тајна тачка ослонца, улаз у лавиринт, заправо пукотина. А зашто се не би питао, осим зато што штиво романа јесте готово универзалано (а због скромности аутора јест морало да лежи и на „конкретној подлози“)? Па можда зато што може да стоји свуда и нигде. Довољан је свеобухватни поглед на шумско-ботанички фон и да се осматрач препозна као учесних тих предела, из књиге. Једноставно књига Ујкин дом је „покрила“ СВЕ на путу, почев од Пожаревца до Мајданпека, илити од Београда до Неготина.

Иконично-монографска сличица ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ која јесте на нивоу своје функционалне важности, бивајући штаб Шумске војске, дигла је на још виши ниво важност поштовања предака, од којих нам она и остаде, (пре свега код овог аутора, а потом и у укупној духовној традицији овога североисточног дела Србије); и сваки пут скрене пажњу, боцне, читаоца (јер сви познајемо наше МАГАЗЕ И ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ). Скрене пажњу и боцне баш колико и Маркесова јунакиња која једе земљу и креч са зида, а која и није увек у овој функцији испуњења глади, али је увек дата уз сталну напомену аутора да је то она која једе земљу и креч са зида. Овај, такав проседе Маркес  нам ставља на луксузну трпезу прозног штива, јер зна да и споредна личност мора бити хомогено обрађена, ако хоћемо као читаоци да верујемо и у изабрани профил главнога лика у књизи, као што су сви потомци и преци једнаких (као једна) сличних особина, а који, као Буендије, морају да изнесу на леђима, рођењем па до смрти, свих 100 година самоће.

Код Лукића је такав третман примећен у случају, условно речено, најспоредније личности, рецимо у случају, Власте Петровића. Он ће бити онај стручњак који у доба врше, у миру, готово једини зна да покрене тај део вршалице који све покреће – мотор-машину. И неће бити случајно да баш он и тера војни камион, заплењен у неким акцијама шумских партизана, или чак и тенк руских војника који су му га дали да вози, у њиховом дугом и „досадном“ путовању од Влад-ивостока до Берлина, јер ко би други и возио машину. И зашто? Кад он зна с тим да барата, а ту је, у диспонибилитету, поменут у ранијим поглављима књиге, поглављима која се, како рекосмо, због континуитета, чак и на оним тобожњим резовима, тешко, или уопште не могу раздвојити.

На крају, да бисмо „остали верни“ изабраном наслову за ово тек никло мишљење, рецимо још и то да је владавина овога лика, Бакарела Њагојевића, присутна у штиву колико и брижна овојница око важних телесних органа, присутна баш колико и владавина свих Буендија кроз цело дрво живота (лигнум витае), и Хозе Аркадиа и Аурелијана као и других које је од корена до врха обујмило то дрво за свих „100 година самоће“.

На самом крају да признам да сам ишчитавајући другу половину књиге Ујкиног дома (јер сам је једном раније заборавио у аутобусу, у пола читања) открио и имао све изгубљено назад: и прву половину књиге јер бù „слепљена“ за ову другу (због оног „непрекинутог континуума“ , спомињаног овде, напред, па чак и тај аутобус и сâмо одредишно место у које је отишао – Неготин (а ја остао у Кучеву), а да будем и искрен и силом маштовит, кажем, вратиле су ми се и 100 година самоће које нису биле у том аутобусу, али јесу у избледелој ми меморији која се напоји новом меморијом као што су се млађи Буендије пунили крвљу свих старијих, посебно зачетника с почетка Маркесове велике приче.

  1. јан. 2017, Београд Властимир Станисављевић Шаркаменац

 

Белатукадруз (алиас М. Лукић, аутор "Ујкиног дома")
Белатукадруз (алиас М. Лукић, аутор „Ујкиног дома“)

______________

* Драги комшија, Мирославе,

књигу сам прочитао, остала је и у другој половини иста, дакле, она половина „коју сам и тражио“. Сад би ти књигу вратио, ако си ту, зазвонићу, евентуално сутра, у недељу, а више бих волео данас, због неких обавеза.
Ја сам се у својој врсти одушевљења одазвао (…..)  на маркесовску атмосферу у смени догађаај у „Ујкином дому“ и написао један мали осврт (да не кажем неку крупнију реч) те то рекао и Срби И., кад је примао награду, у Удружењу, ваљда критичарску (Чеда Миковић), он се зарадова мом наднаслову: „Ујкин дом“ после 20 година“ јер ћу мало компарирати Генерала Буендију и Бакарела Њагојевића (тамо је сто година, а овде 20 година, барем од „Апострофа“). кажем зарадова, и даде ми неки маил „Савременика плус“ да му пошаљем то да објави, што ја и учиних. Сад, ево, шаљем то и теби да видиш, ако ти штима, па да сачекамо да видимо следећи „Савременик плус“ да ли ће га објавити, ако не, не знам да ли ти то можеш због „сукоба интереса“, али има времена да се о томе још договара.
Потом донео бих ти моју књигу ГОЛГОТА коју сам обећао да „бацим“ и сандуче и још ону књигу „ГЛАВА“ о Карађорђу, што се мучила за награду, кад је добио Зоран М. Мандић или, можда, Ти?
Свакако ми јавни да ли си ту, а можеш да користиш и овај телефон (…..) или (…..) .
Комшија Власта Шаркаменац  ( 28. јануар 2017)
Advertisements

Руски поклон за Србију: Непознати аутограм Десанке Максимовић / Сергеј Шчеглов

——– Пересылаемое сообщение ——–
От кого: Teritorija Kulture <kultoria@mail.ru>
Кому: seglov <seglov@inbox.ru>
Дата: Понедельник, 29 июня 2015, 16:19 +03:00
Тема: Fwd:  Ruski poklon za Srbiju: Nepoznati autogram Desanke Maksimovic

02

Члан Удружења новинара Србије (УНС), руски писац, преводилац српске
књижевности и академик Петровске академије наука и уметности мр Сергеј Шчеглов
пронашао је у приватној колекцији Санкт Петербурга књигу српске песникиње
Десанке Максимовић, са до сада непознатим аутограмом и посветом.

У посвети поменуте књиге Десанкином руком на руском је написано „Драгом
Решетову, са жељом да покаже један део свог живота. Десанка“.01

Књига са аутограмом најпознатије српске песникиње Десанке Максимовић у мају
ове године купљена је од колекционара и сада се налази у Славјанском
библиотекарском фонду Културног центра „Краснојарско воскресење“.

Руски песник и драматург и члан Удружења новинара Србије а и директор тог
центра Алексеј Чурилов рекао је УНС-у  да тражи „добру прилику да овај уникат
поклони библиотеци Српске академије наука и уметности, чији је члан била
великан српске поезије.03

Књига пјесама „Смрт своју преболео“ талентованог младог, прерано настрадалог Ристе Кременовића/ Ранко Павловић

Драги пријатељи,
Ових дана објављена је књига пјесама „Смрт своју преболео“ талентованог младог, прерано настрадалог Ристе Кременовића. Он је рођен 1939. године у Борковићима код Бањалуке, основну школу, нижу и виши гимназију завршио у Бањалуци, па отишао на Пољопривредно-шумарски факултет у Загреб, гдје је једног јутра 1960, годину оприје Бранка Миљковића, нађен измасакриран на Савској цести. Био је изузетно талентован пјесник. За живота је објавио 51 пјесму, а иоза себе је оставио свеску са 176 пјесама коју чувају његова браћа. Све пјесме из те свеске, и оне које су писане за дјецу и за одрасле, унесене су у књигу, с препоруком да се касније објаве критичка издање поезије за младе и одрасле. Све опстале појединости можете сазнати из уводног текста, поговора и рецензије.
Шаљем вам у ПДФ формату ову књигу Ристе Кременовића Смрт сам своју преболио, ако желите да се увјерити како је било талентован овај млади пјесник и како је модерно писао педесетих година прошлог вијека.
Искрен поздрав,
Ранко Павловић

Пишу нам: Димитријевић, Залокар

Мирослав Димитријевић

Хвала Лукићу, и за намеру да објавите мој текст, и посебно за добре
жеље које ми упућујете. Све што сте рекли је жива истина. И ја сањам
сличне снове, покушао сам у Рашевици, још пре тридесет година, да
једну кућу, у старом моравском стилу, поред главног пута Јагодина –
Варварин, месна заједница откупи и да у њој направим музеј. Све бих
бесплатно радио, адаптирао, налазио предмете и друга артефакта…Красну кућу
порушише и не послушаше ме. Други пример српске затуцаности и глупости.
Написао сам историјско-лингвистичку студију Рашевице (два
тома), унео обиље података, направио од ње својеврсну енциклопедију,
убицирао најстарије, прво насеље 7500 година пре Христа; растурио сам
се од рада и сакупљања чињеница, и месна заједница није хтела ни динар
бели да приложи за њено штампање. Чак председник МЗ није књигу ни
прелистао. Остали су само чули да је књига штампана. А штампао сам је
уз малу помоћ неколико спонзора који су дали по 10-20 евра, и остало
сам ја надокнадио штампару. КПЗ Србије само је платила ЦИП (баш се
претргла) и да би иронија била већа, књигу коју сам морао лично да
продајем из торбе, више су куповали људи ван Рашевице, по неки житељ
„на привременом раду у иностранству“ и углавном читаоци који немају
никакве везе са поменутим селом, али воле историју за коју се ја
залажем и подржавају ме. Тај круг читалаца и „купаца“
мојих књига помаже ми да опстанем. Да скратим: Срби не знају да се
самонегују, ни самопоштују, у духовном смислу, а мислим ни у физичком
и хигијенском. Опрости ми Боже, ал су толико атрофирали ментално и
духовно, да им „ни бечки лекари не могу помоћи“. Туга ме хвата кад
видим ту духовну голет мојих сељака. Чак ни о свом селу неће да
сазнају ништа више од онога што знају. А знају – три фртаља ништа.
Зато Вас разумем Лукићу, у потпуности.
Драги Лукићу, причаћемо мало дуже кад се будемо видели у мају у ПН на
Српској духовној академији, коју одржавамо „на мишиће“. Ово ће бити
једанаеста година од њеног оснивања. О томе ћу Вас још детаљније
обавестити и послати електронску позивницу. Има још времена.
Свако добро жели Вам
Мирослав Димитријевић

* *
Из преписке са Јадраном Залокаром

hvala dragi miroslave
sjeli su mi zbog dugova na mirovinu
ne znam kako cu dalje
molim te ako kome zatreba recenzija ili prikaz knjige

neka mi posalje isprintani tekst na
jadran zalokar
mestroviceva 38
51000 rijeka
hrvatska
hvala ti na svemu
prijateljski pozdrav

(13. марта 2015)

Господине Залокар,
драги Јадране,
жао ми је због свега о чему пишете, али адреса за ту ствар је хрватска држава!
свако добро
, М. Лукић

18. март 2015.

dragi miroslave
znam iako bi bilo bolje da ne znam
davno sam napustio svijet pa i ovu drzavu
sada sam samo eremita
pauper ergo sum
s drzavom me veze samo duznicko ropstvo
prijateljski pozdrav

Из пристиглих писама (Максимовић, Вукадиновић)

Поштовани Издавачу и Уредниче!
Вашем суду препуштам збирку од 136 кратких цртица (свака може да стане на једној страници формата А5), које на сажет начин обрађују савремене теме. Цртице су у рукопису изложене онако како су записиване, негде је тај редослед такав да омогућава да се по више прича групише у једну целину под посебним насловима као што су: Приче о Милоју, Из војничке спаваоне, Нолетове приче, Приче из Петриње, Гарине згоде и Аутостоперове приче, а има и прича које се тематски не могу повезати у неки одређенији наслов сем, можда, као Остале приче. Ја сам на завршетку, не прeмештајући приче у рукопису, дао попис свих прича и једно могуће али не и потпуно групасање у сродне тематске целине. Ако се не поштује редослед настанка онда се као једна већа група могу груписати Приче о Космету (приче: 15, 16, 92, 98, 99 и 100), затим Приче о селу (приче: 3, 8, 9, 11, 13, 18, 20, 23, 24, 126. и 129), а могућа су и нека друга груписања са мањим бројем сродних прича. На Вама је да то прихватите или их уредите на другачији начин.
Свака прича има документарну вредност и односи се на неки истинити догађај чији сам ја сведок лично био или је тачно пренето казивање неког другог приповедача.
Биће ми драго да се нађу Уредник и Издавач који ће ову кратку збирку приповедака, јединствену по својој тематици, дужини и односу према времену у којем живимо, да прихвати и изда.
Унапред захвалан!
Слободан Максимовић

_____________

Поштовани ЗАВЕТИНЦИ,
добијам ово ваше сокоћало електронско где сваки удара у своју свиралу па често делује и поред сјајних прилога и занимљивих увида са повремено и добрим песмама – помало као азил за кућнике и бескућнике…лепо осећам да понекад као да фали нека ексклузивна горућа актуелност- не она из новина и медија – ..итд. па бих вас подсетио да СИНДИКАТ ПИСАЦА СРБИЈЕ, председник књижевник, драмски писац Драган Томић и КООРДИНАЦИОНИ ОДБОР РЕПРЕЗЕНТАТИВНИХ УДРУЖЕЊА СРБИЈЕ чији сам ја председавајући већ 4 недеље разговара на тему КО УБИЈА КУЛТУРУ СРБИЈЕ – сваког уторка у 18 часова на трибини Француска 7 . Ако вас ова тема занима и дотиче могао бих вам проследити већи број излагања од 27 уметника који су досад говорили…Наравно да се и ви можете прикључити, као и ваши сарадници и читаоци..Поздрав Миљурко Вукадиновић

Из писама пристиглих у последње време (Вл. Младеновић)

Власта Младеновић

ЛУКА СПАСА

Браћи Лукић, Мишљеновац

Још је Свети Сава
мирио браћу,
али међу Србима
мира нема,
нити постоји држава,
спас је једино песма,
само она може
да нас одржава.
Спаси, Боже!

____________
Драги и поштовани ми Мирославе,

поздрављам Те сабратски, песнички са истока Србије. Хвалим Твој труд и бритки ум, допринос, који својом енергијом и талентом, дајеш српској књижевности и култури, а богме, и идентитету и историји књижевности.
На Светога Саву, ове године, подстакнут Твојим великим прегнућем и препознавањем у њему, испевао сам песму Теби и мом старом пријатељу, а Твом брату Александру, па Ти је достављам за Твоју архиву*, ако ћеш је архивирати, а ја ћу је свакако објавити у периодици и књигама мојим, савести ради.
Свако добро од Бога Ти желим и успеха у труду великоме.
На многаја љета,
са истока поета,
један од оних „са лоше адресе“
(по Црњанском, односно Мирославу Тодоровићу)
п.с. Поздрави Ацу, одавно га нисам ни чуо ни видео.

____________

*  29. 07. 2018. Напомена (Мирослава Лукића) : Погледати мој текст написан недавно  Апсурдне и бесмислене оцене апсурдног и неуспешног писца…

Из писама и порука пристиглих почетком 2015. године са разних страна (1)

(24. јануар 2015)
Драги Мирославе,

По команди: ”Главу горе”! ево очи ми испадоше ишчитавајући ваше Заветине. Блажене да су па ми и стварно очи поиспадале читајући их.
Колико су потребне на папиру сведочи овај болесник из Торонта да ми је најтеже било држати и померати екран компјутера док сам више лежао него седео испред њега и читао нови број ”Заветина”. И ево шта сам забележио:
Потребне као хлеб, као вода, односно као што је потребно оном ”мраву што уз стабло мили – … сунца и шећера”!
Ђовани Папини, Молитва Христу: ”…живиш животом који није човечји на човечјој земљи”;
Све ми се више свиђа твој израз ”наметачи” за професоре и уреднике режимских факултета и издавача;
Улак или застава ”Заветина”:
”… постоји жудња за једни штампаним на папиру часописом, који би изражавао судбину данашњих дана и земље у којој се штампа, незаражен књижевним модама и отпоран на поплаву стране књиге”
САЗВЕЖЂЕ ЗАВЕТИНЕ
”Читав свет може се у бисаге сместити.
Али мраву што уз стабло мили
треба више сунца и шећера.”

ДНЕВНИК ПРЕТЕКА
„Судбину су ми скројили, као човеку и писцу који је то одбијао да буде дуго-предуго, глупаци, гњаватори, песници, професори и наметачи”
Над судбином рукописа романа ”Дан шести” Растка Петровића.
МУЗЕЈ РЕНЕСАНСНИХ ДУХОВА
БЕЗДАНА УМЕТНОСТ
Из ”Нове Србије” Мите Ракића
– Посница св. Петке
Милош Јанковић ЗНАЧАЈНА КЊИЖЕВНА ПОЈАВА
О СУДБИНИ ВОЈВОДЕ БОЈОВИЋА
Иако знам да моја поема ПОШТОВАНА РУЉО не заслужује да нађе место међу мајсторски изабраним истинским песмама и песницима, без наметача, драго ми је да ме изабрао ненаметач Мирослав Лукић.
За много тога вам хвала: за све што сам ишчитао и навео, исто тако и за оно што нисам, за полемичку студију коју објављујем у наставциа и за песме Светислава Стефановића које ћу им сутра придружити. А данас подижем 4. наставак.
Главу горе! Презримо наметаче! Заборавио сам на јегуље Љ…, В… и друге пометине.
Срдачно,
Радомир Батуран

**

насл стр. двоброја Заветина+
насл стр. двоброја Заветина+

(4. фебруар 2015 – )

Драги Мирославе,
Заветине се, и поред огромних тешкоћа, појављују на радост и аутора и бројних читалаца. Овде у Црној Гори српски писац нема где да објави ни један једини редак. Све је замрло.
Поздрав,
Милица Краљ

**
( 8. фебруар 2015 – )
Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (00322)

Драги Мирославе Лукићу,
Хвала Вам и на овом и на свим претходним издањима билтена Сазвежђе
Заветина. Посебно бих похвалио двоброј
6-7 Заветине плус – штампане на
папиру и урезане на ЦД. Новине су заиста стооке. Све виде, све
забележе. Наравно битно и суштинско. Не баве се спорадичношћу.
Препуне. Информативне, И мудре. И доучне. И поучне. И научне. Праведне
су према свакоме. Према свачијем стваралаштву. Непогрешиво искрене.
Враћају ствари на своје место. Не баве се фарисејством као многе
књижевне новине и часописи. Не трпе лаж. Ни глупост. Препознају
вредност. Објављују нова и заборављена имена. Исправљају неправде
нанете, током деценија и векова, нашим ствараоцима. Њихова дела
враћају у жижу јавности.

Просто су загрцнуте од жеље да се све каже, одмах и сада.
Драги Мирославе Лукићу,
Новине које Ви уређујете, боље рећи Ваше новине, заиста су будне. Није
будност бити само будан у духу. Права будност је пробудити и ближњега
свога. Отворити му очи – стооке. Духовне очи. Унутарња светила.
Сазвежђа најфинотворније светлости. То се зове бити буднији и од
Буде. А то су наши ведски Срби знали, итекако. Да не наводим „Багавад
Гиту“ и друге најмудрије књиге човечанства, које наши паметари напамет
знаше и у памети носаше хиљадама година и нама донесоше. И лучу Веда и
Вида и Будности Вама предадоше, драги Мирославе Лукићу. Баш Вама. Не
по Вашој жељи, већ по избрању. Бог Вас је изабрао да то радите у име
Првописменог народа.
Кад отворим Зваетине, имам чему да се радујем. У овим новинама нема
пропадљивих текстова. Ни заборављених делатника. И свако ће добити
своје место у своје време, својом заслугом.
Нека Вас Свевишњи поживи још много лета,
на радост оних који Вас следе, подржавају, сарађују и не дају да
завлада мрак. А неће, ако Бог да. А и Ваша Сазвежђа Заветине су ту.
Она нас осветљавају. А светлост њихова је делотворна и подстицајна и
благотворна. Речи Ваших новина су благоухане, као тамјан и мислођин
(босиљак), драги Мирославе Лукићу, алијас Белатукадрузе.
Свако добро од Бога и људи
Ваш редован читалац
Мирослав Димитријевић

дигитална верзија истог двоброја
дигитална верзија истог двоброја

**
Slobodan Milošević
Јуче у 19.57

Хвала ти на твом великом труду. Слободан.*

__
* Господин Милошевић живи и ради у Зајечару, као адвокат