Архиве категорија: Неочекивана писма

„УЈКИН ДОМ“, ПОСЛЕ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА

БАКАРЕЛО ЊАГОЈЕВИЋ КАО ГЕНЕРАЛ БУЕНДИЈА
(Мирослав Лукић: Ујкин дом – Апостроф-Београд 1997.)

Власта Станисављевић
Власта Станисављевић

У неким „сценама“ књиге Ујкин дом Мирослава Лукића, à part у средини око 100-те, и после 100-те стране, пробране слике, овога тадa релативно младог писца прозе и поезије, смењују се као на филмском платну, боље рећи, попут оних у чувеним Маркесовим (100) годинама самоће. Јер лакоћа клизања покретних слика и у 100 година самоће и у Ујкином дому је безмало једнака. Двоструки прескок реда у тексту, једнак резу на филмској траци, готово и да не служи својој намени, да временски и сликовном припадношћу одвоји догађаје, ради лакшег дистинговања тренâ и просторâ код читалаца, па макар и тако – на визуелан начин, него стоји формално тако, колико да неверни и тврдоглаво убеђени да је то свакако „нигде прекинута прича“ морају прихватити да је, у реду, заиста непрекинута прича, али времена и простора који се прекидају. Такав фини континуитет приповедања стварно је примећен у 100 година самоће и такав лежерно фини континуитет у поступцима (у акцији и реакцији) код свих Буендија (и претеча и потомака), читај и код печког, никако млавског, Бакарела Њагојевића, примећен је у обе књиге.

Чини се да је ту изванредну непрекидајућу динамику саопштења из дневника Боре Мишљеновића уочио и Срба Игњатовић кад је хтео да Апостроф то што пре објави. Колику је само причу Гарсија Маркес испричао, тако велику да се гута и по (још) 20 до 30 година у Самоћи, кад не знамо ни данас да ли је црна вода-језеро у непроходном трњу била колико далеко, или близу, до Маконда јер се у смењивању лепих понуђених слика није ни стизало до те запитаности, што се управо ево  догађа и вашем скромном записивачу ове своје скромне мисли, да што чешће путује у свој крај, пролазећи преко места догађаја романа Ујкин дом, а да се и не упита где је Босиљковац,та тајна тачка ослонца, улаз у лавиринт, заправо пукотина. А зашто се не би питао, осим зато што штиво романа јесте готово универзалано (а због скромности аутора јест морало да лежи и на „конкретној подлози“)? Па можда зато што може да стоји свуда и нигде. Довољан је свеобухватни поглед на шумско-ботанички фон и да се осматрач препозна као учесних тих предела, из књиге. Једноставно књига Ујкин дом је „покрила“ СВЕ на путу, почев од Пожаревца до Мајданпека, илити од Београда до Неготина.

Иконично-монографска сличица ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ која јесте на нивоу своје функционалне важности, бивајући штаб Шумске војске, дигла је на још виши ниво важност поштовања предака, од којих нам она и остаде, (пре свега код овог аутора, а потом и у укупној духовној традицији овога североисточног дела Србије); и сваки пут скрене пажњу, боцне, читаоца (јер сви познајемо наше МАГАЗЕ И ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ). Скрене пажњу и боцне баш колико и Маркесова јунакиња која једе земљу и креч са зида, а која и није увек у овој функцији испуњења глади, али је увек дата уз сталну напомену аутора да је то она која једе земљу и креч са зида. Овај, такав проседе Маркес  нам ставља на луксузну трпезу прозног штива, јер зна да и споредна личност мора бити хомогено обрађена, ако хоћемо као читаоци да верујемо и у изабрани профил главнога лика у књизи, као што су сви потомци и преци једнаких (као једна) сличних особина, а који, као Буендије, морају да изнесу на леђима, рођењем па до смрти, свих 100 година самоће.

Код Лукића је такав третман примећен у случају, условно речено, најспоредније личности, рецимо у случају, Власте Петровића. Он ће бити онај стручњак који у доба врше, у миру, готово једини зна да покрене тај део вршалице који све покреће – мотор-машину. И неће бити случајно да баш он и тера војни камион, заплењен у неким акцијама шумских партизана, или чак и тенк руских војника који су му га дали да вози, у њиховом дугом и „досадном“ путовању од Влад-ивостока до Берлина, јер ко би други и возио машину. И зашто? Кад он зна с тим да барата, а ту је, у диспонибилитету, поменут у ранијим поглављима књиге, поглављима која се, како рекосмо, због континуитета, чак и на оним тобожњим резовима, тешко, или уопште не могу раздвојити.

На крају, да бисмо „остали верни“ изабраном наслову за ово тек никло мишљење, рецимо још и то да је владавина овога лика, Бакарела Њагојевића, присутна у штиву колико и брижна овојница око важних телесних органа, присутна баш колико и владавина свих Буендија кроз цело дрво живота (лигнум витае), и Хозе Аркадиа и Аурелијана као и других које је од корена до врха обујмило то дрво за свих „100 година самоће“.

На самом крају да признам да сам ишчитавајући другу половину књиге Ујкиног дома (јер сам је једном раније заборавио у аутобусу, у пола читања) открио и имао све изгубљено назад: и прву половину књиге јер бù „слепљена“ за ову другу (због оног „непрекинутог континуума“ , спомињаног овде, напред, па чак и тај аутобус и сâмо одредишно место у које је отишао – Неготин (а ја остао у Кучеву), а да будем и искрен и силом маштовит, кажем, вратиле су ми се и 100 година самоће које нису биле у том аутобусу, али јесу у избледелој ми меморији која се напоји новом меморијом као што су се млађи Буендије пунили крвљу свих старијих, посебно зачетника с почетка Маркесове велике приче.

  1. јан. 2017, Београд Властимир Станисављевић Шаркаменац

 

Белатукадруз (алиас М. Лукић, аутор "Ујкиног дома")
Белатукадруз (алиас М. Лукић, аутор „Ујкиног дома“)

______________

* Драги комшија, Мирославе,

књигу сам прочитао, остала је и у другој половини иста, дакле, она половина „коју сам и тражио“. Сад би ти књигу вратио, ако си ту, зазвонићу, евентуално сутра, у недељу, а више бих волео данас, због неких обавеза.
Ја сам се у својој врсти одушевљења одазвао (…..)  на маркесовску атмосферу у смени догађаај у „Ујкином дому“ и написао један мали осврт (да не кажем неку крупнију реч) те то рекао и Срби И., кад је примао награду, у Удружењу, ваљда критичарску (Чеда Миковић), он се зарадова мом наднаслову: „Ујкин дом“ после 20 година“ јер ћу мало компарирати Генерала Буендију и Бакарела Њагојевића (тамо је сто година, а овде 20 година, барем од „Апострофа“). кажем зарадова, и даде ми неки маил „Савременика плус“ да му пошаљем то да објави, што ја и учиних. Сад, ево, шаљем то и теби да видиш, ако ти штима, па да сачекамо да видимо следећи „Савременик плус“ да ли ће га објавити, ако не, не знам да ли ти то можеш због „сукоба интереса“, али има времена да се о томе још договара.
Потом донео бих ти моју књигу ГОЛГОТА коју сам обећао да „бацим“ и сандуче и још ону књигу „ГЛАВА“ о Карађорђу, што се мучила за награду, кад је добио Зоран М. Мандић или, можда, Ти?
Свакако ми јавни да ли си ту, а можеш да користиш и овај телефон (…..) или (…..) .
Комшија Власта Шаркаменац  ( 28. јануар 2017)

Руски поклон за Србију: Непознати аутограм Десанке Максимовић / Сергеј Шчеглов

——– Пересылаемое сообщение ——–
От кого: Teritorija Kulture <kultoria@mail.ru>
Кому: seglov <seglov@inbox.ru>
Дата: Понедельник, 29 июня 2015, 16:19 +03:00
Тема: Fwd:  Ruski poklon za Srbiju: Nepoznati autogram Desanke Maksimovic

02

Члан Удружења новинара Србије (УНС), руски писац, преводилац српске
књижевности и академик Петровске академије наука и уметности мр Сергеј Шчеглов
пронашао је у приватној колекцији Санкт Петербурга књигу српске песникиње
Десанке Максимовић, са до сада непознатим аутограмом и посветом.

У посвети поменуте књиге Десанкином руком на руском је написано „Драгом
Решетову, са жељом да покаже један део свог живота. Десанка“.01

Књига са аутограмом најпознатије српске песникиње Десанке Максимовић у мају
ове године купљена је од колекционара и сада се налази у Славјанском
библиотекарском фонду Културног центра „Краснојарско воскресење“.

Руски песник и драматург и члан Удружења новинара Србије а и директор тог
центра Алексеј Чурилов рекао је УНС-у  да тражи „добру прилику да овај уникат
поклони библиотеци Српске академије наука и уметности, чији је члан била
великан српске поезије.03

Књига пјесама „Смрт своју преболео“ талентованог младог, прерано настрадалог Ристе Кременовића/ Ранко Павловић

Драги пријатељи,
Ових дана објављена је књига пјесама „Смрт своју преболео“ талентованог младог, прерано настрадалог Ристе Кременовића. Он је рођен 1939. године у Борковићима код Бањалуке, основну школу, нижу и виши гимназију завршио у Бањалуци, па отишао на Пољопривредно-шумарски факултет у Загреб, гдје је једног јутра 1960, годину оприје Бранка Миљковића, нађен измасакриран на Савској цести. Био је изузетно талентован пјесник. За живота је објавио 51 пјесму, а иоза себе је оставио свеску са 176 пјесама коју чувају његова браћа. Све пјесме из те свеске, и оне које су писане за дјецу и за одрасле, унесене су у књигу, с препоруком да се касније објаве критичка издање поезије за младе и одрасле. Све опстале појединости можете сазнати из уводног текста, поговора и рецензије.
Шаљем вам у ПДФ формату ову књигу Ристе Кременовића Смрт сам своју преболио, ако желите да се увјерити како је било талентован овај млади пјесник и како је модерно писао педесетих година прошлог вијека.
Искрен поздрав,
Ранко Павловић