Архиве категорија: окаснело

„УЈКИН ДОМ“, ПОСЛЕ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА

БАКАРЕЛО ЊАГОЈЕВИЋ КАО ГЕНЕРАЛ БУЕНДИЈА
(Мирослав Лукић: Ујкин дом – Апостроф-Београд 1997.)

Власта Станисављевић
Власта Станисављевић

У неким „сценама“ књиге Ујкин дом Мирослава Лукића, à part у средини око 100-те, и после 100-те стране, пробране слике, овога тадa релативно младог писца прозе и поезије, смењују се као на филмском платну, боље рећи, попут оних у чувеним Маркесовим (100) годинама самоће. Јер лакоћа клизања покретних слика и у 100 година самоће и у Ујкином дому је безмало једнака. Двоструки прескок реда у тексту, једнак резу на филмској траци, готово и да не служи својој намени, да временски и сликовном припадношћу одвоји догађаје, ради лакшег дистинговања тренâ и просторâ код читалаца, па макар и тако – на визуелан начин, него стоји формално тако, колико да неверни и тврдоглаво убеђени да је то свакако „нигде прекинута прича“ морају прихватити да је, у реду, заиста непрекинута прича, али времена и простора који се прекидају. Такав фини континуитет приповедања стварно је примећен у 100 година самоће и такав лежерно фини континуитет у поступцима (у акцији и реакцији) код свих Буендија (и претеча и потомака), читај и код печког, никако млавског, Бакарела Њагојевића, примећен је у обе књиге.

Чини се да је ту изванредну непрекидајућу динамику саопштења из дневника Боре Мишљеновића уочио и Срба Игњатовић кад је хтео да Апостроф то што пре објави. Колику је само причу Гарсија Маркес испричао, тако велику да се гута и по (још) 20 до 30 година у Самоћи, кад не знамо ни данас да ли је црна вода-језеро у непроходном трњу била колико далеко, или близу, до Маконда јер се у смењивању лепих понуђених слика није ни стизало до те запитаности, што се управо ево  догађа и вашем скромном записивачу ове своје скромне мисли, да што чешће путује у свој крај, пролазећи преко места догађаја романа Ујкин дом, а да се и не упита где је Босиљковац,та тајна тачка ослонца, улаз у лавиринт, заправо пукотина. А зашто се не би питао, осим зато што штиво романа јесте готово универзалано (а због скромности аутора јест морало да лежи и на „конкретној подлози“)? Па можда зато што може да стоји свуда и нигде. Довољан је свеобухватни поглед на шумско-ботанички фон и да се осматрач препозна као учесних тих предела, из књиге. Једноставно књига Ујкин дом је „покрила“ СВЕ на путу, почев од Пожаревца до Мајданпека, илити од Београда до Неготина.

Иконично-монографска сличица ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ која јесте на нивоу своје функционалне важности, бивајући штаб Шумске војске, дигла је на још виши ниво важност поштовања предака, од којих нам она и остаде, (пре свега код овог аутора, а потом и у укупној духовној традицији овога североисточног дела Србије); и сваки пут скрене пажњу, боцне, читаоца (јер сви познајемо наше МАГАЗЕ И ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ). Скрене пажњу и боцне баш колико и Маркесова јунакиња која једе земљу и креч са зида, а која и није увек у овој функцији испуњења глади, али је увек дата уз сталну напомену аутора да је то она која једе земљу и креч са зида. Овај, такав проседе Маркес  нам ставља на луксузну трпезу прозног штива, јер зна да и споредна личност мора бити хомогено обрађена, ако хоћемо као читаоци да верујемо и у изабрани профил главнога лика у књизи, као што су сви потомци и преци једнаких (као једна) сличних особина, а који, као Буендије, морају да изнесу на леђима, рођењем па до смрти, свих 100 година самоће.

Код Лукића је такав третман примећен у случају, условно речено, најспоредније личности, рецимо у случају, Власте Петровића. Он ће бити онај стручњак који у доба врше, у миру, готово једини зна да покрене тај део вршалице који све покреће – мотор-машину. И неће бити случајно да баш он и тера војни камион, заплењен у неким акцијама шумских партизана, или чак и тенк руских војника који су му га дали да вози, у њиховом дугом и „досадном“ путовању од Влад-ивостока до Берлина, јер ко би други и возио машину. И зашто? Кад он зна с тим да барата, а ту је, у диспонибилитету, поменут у ранијим поглављима књиге, поглављима која се, како рекосмо, због континуитета, чак и на оним тобожњим резовима, тешко, или уопште не могу раздвојити.

На крају, да бисмо „остали верни“ изабраном наслову за ово тек никло мишљење, рецимо још и то да је владавина овога лика, Бакарела Њагојевића, присутна у штиву колико и брижна овојница око важних телесних органа, присутна баш колико и владавина свих Буендија кроз цело дрво живота (лигнум витае), и Хозе Аркадиа и Аурелијана као и других које је од корена до врха обујмило то дрво за свих „100 година самоће“.

На самом крају да признам да сам ишчитавајући другу половину књиге Ујкиног дома (јер сам је једном раније заборавио у аутобусу, у пола читања) открио и имао све изгубљено назад: и прву половину књиге јер бù „слепљена“ за ову другу (због оног „непрекинутог континуума“ , спомињаног овде, напред, па чак и тај аутобус и сâмо одредишно место у које је отишао – Неготин (а ја остао у Кучеву), а да будем и искрен и силом маштовит, кажем, вратиле су ми се и 100 година самоће које нису биле у том аутобусу, али јесу у избледелој ми меморији која се напоји новом меморијом као што су се млађи Буендије пунили крвљу свих старијих, посебно зачетника с почетка Маркесове велике приче.

  1. јан. 2017, Београд Властимир Станисављевић Шаркаменац

 

Белатукадруз (алиас М. Лукић, аутор "Ујкиног дома")
Белатукадруз (алиас М. Лукић, аутор „Ујкиног дома“)

______________

* Драги комшија, Мирославе,

књигу сам прочитао, остала је и у другој половини иста, дакле, она половина „коју сам и тражио“. Сад би ти књигу вратио, ако си ту, зазвонићу, евентуално сутра, у недељу, а више бих волео данас, због неких обавеза.
Ја сам се у својој врсти одушевљења одазвао (…..)  на маркесовску атмосферу у смени догађаај у „Ујкином дому“ и написао један мали осврт (да не кажем неку крупнију реч) те то рекао и Срби И., кад је примао награду, у Удружењу, ваљда критичарску (Чеда Миковић), он се зарадова мом наднаслову: „Ујкин дом“ после 20 година“ јер ћу мало компарирати Генерала Буендију и Бакарела Њагојевића (тамо је сто година, а овде 20 година, барем од „Апострофа“). кажем зарадова, и даде ми неки маил „Савременика плус“ да му пошаљем то да објави, што ја и учиних. Сад, ево, шаљем то и теби да видиш, ако ти штима, па да сачекамо да видимо следећи „Савременик плус“ да ли ће га објавити, ако не, не знам да ли ти то можеш због „сукоба интереса“, али има времена да се о томе још договара.
Потом донео бих ти моју књигу ГОЛГОТА коју сам обећао да „бацим“ и сандуче и још ону књигу „ГЛАВА“ о Карађорђу, што се мучила за награду, кад је добио Зоран М. Мандић или, можда, Ти?
Свакако ми јавни да ли си ту, а можеш да користиш и овај телефон (…..) или (…..) .
Комшија Власта Шаркаменац  ( 28. јануар 2017)
Advertisements

Укратко, све сам објаснила / Мирјана Булатовић

Драге колеге и пријатељи,

За ових безмало двадесет осам месеци, са електронске адресе Удружења књижевника Србије упутила сам вам око хиљаду писама, а сада ћу сасвим престати да вам пишем. Вест о томе је многе узбунила, распитују се, зову – тако да сам одлучила да вам се одавде обратим још само једном, па одох кући.
Ево мог отказа, који је 29. априла разматрао Управни одбор:

Будно око (Бела Тукадруз. Звижд, 3. мај 2013. Снимак Иван Лукић
Будно око (Бела Тукадруз. Звижд, 3. мај 2013. Снимак Иван Лукић

_______________________________________________
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
УПРАВНИ ОДБОР
Уважене колеге,
Молим вас да прихватите моју оставку на чланство у Управном одбору,     и то схватите као најаву отказа на радно место секретара Удружења књижевника Србије.
Досегла сам, за ове безмало две и по  године, крајње границе своје издржљивости. Поред оскудице (вишемесечног изостанка плата), мучио ме је и однос са председником Радомиром Андрићем, који је склон да се о свему договара  – али га мишљење које му се не допада толико раздражи да зачас плане и виче, изврћући саговорникове речи још у његовом присуству…
Кад сам недавно председника подсетила да ћемо ускоро ући у пети месец без плата, рекао је: „Тражите од државе“ – иако је, кад је прихватио функцију председника, добро знао колико и како држава даје.
То што ће осморо људи и на Васкрс отићи без динара помало га боли, али не довољно да начне залиху од четири и по хиљаде евра, коју још од прошле јесени чува за Сусрете писаца.
„Идите сви одавде кад сте такви! Нећете да се жртвујете за своје Удружење! Јесте ли свесни да ви постојите због Сусрета!“ – рекао је председник својим познатим тоном 24. априла 2013.
Како ја не постојим због Сусрета, него због свог сина и због поезије, растаћемо се 1. јула. То што сам безмало две и по године радила као да постојим због Удружења, сасвим је друга ствар.
Потпуни посвећеник ономе у чему сам, од 1. јула ћу се посветити свом животу, с којим се као човек нисам саставила две и по године.
Удружењу поклањам све небројене прековремене радне сате, као и трипут по пола годишњег одмора. Чланарину сам измирила до 2019. године. Плату очекујем до 1. августа.
Уважене колеге, седници заказаној за понедељак нећу присуствовати због мира у кући.
Поздрављам све добронамерне и увиђавне чланове Управног одбора.

У Београду,                                                                                 Мирјана Булатовић
25. априла 2013.
______________________________________________________________________

Након седнице Управног одбора, сутрадан ујутру, нисам успела да допрем до тачне информације: да ли је Управни одбор разумео мој предлог да останем на послу још два месеца – не у своју корист, већ у корист Удружења…
Намеравала сам да будућег секретара упутим у бескрај електронских ходника и кућица које сам развила за ово време, да утемељим сајт „Писци и дела“, као и да са Драганом Мраовићем обавим бар две трећине огромног посла за јубиларне, 50. Београдске међународне сусрете писаца, па да тек потом напустим Удружење књижевника Србије, до којег ми је увек стало.
Дакле, не знам шта је тачно одлучено на седници Управног одбора. Само ми је речено да ће се оформити стручна комисија која ће од мене преузети компјутер – као да сам га кући однела!  (Та комисија нема надлежност да ме приведе, нећемо се срести.)
Жао ми је што нисам стигла да изузетног Бранислава Вељковића (којем су изненада натоварили дужност  в. д.  секретара – пре него што су прихватили или одбили датум мог одласка) обучим за рад на рачунару…
Укратко, све сам објаснила.
Надам се да ће ово моје писмо завршити у нашим „Књижевним новинама“, и да ће одважни Мићо Цвијетић потом објавити цео низ реаговања…

Свако добро свима.
Мирјана Булатовић
(mirkapastirka@yahoo.com)
4.  5.  2013.

САВЕТ ЈАПАНУ / ХЕРБЕРТ СПЕНСЕР… и др.

Тражимо заштитника пред најездом демократије с бомбама!
Поштовани пријатељи и сараднци,

Са искреним уважавањем и устручавањем маргиналца из српске културе у расејању, поздрављам Вас и молим да прочитате ова два паралелна текста, објављена ових дана у медијима, који говоре о различитим временима, народима и државама, а феномен је исти: светске импарије и мали народи и државе.

Молимо Вас, поверујте великом Спенсеру, философу из 19. века, ако не можете нама маргиналцима из српског расејања. 
Морамо сви поверовати и припремити се за оно што ради бивши председник Немачке г. Шредер и његов клуб и конференција.
Најљубазније Вас молим прочитајте оба текста.

Са поштовањем,

Радомир Батуран, Торонто
_______________
Цитат из дела Лафкадиа Херна, „Јапан покушај тумачења 2“ , који је превела Соња Вишњић Жижовић, а издала издавачка кућа “
КОКОРО”. Текст је писан пре 110 година, али је и даље актуелан.

БЕЛА НЕСРЕЋА / историја се понавља

ХЕРБЕРТ СПЕНСЕРОВ САВЕТ ЈАПАНУ

Пре пет година, један амерички професор, који је тада живео у Токију, рекао ми је да ће се након смрти Херберта Спенсера објавити његово писмо-савет које је професор упутио једном јапанском државнику, а које се тиче политике коју би царство (Јапан) требало да одржи у циљу очувања своје независности.
…Хербер Спенсер је преминуо 8. децембра изјутра 1903. године (док сам још увек писао ову књигу), а писмо, упућено барону Канеко Кентароу, под околностима са којима је јавност већ била упозната, објављено је у лондонском „Тајмсу“, 18. јануара 1904. године.

“ …Што се тиче осталих ваших питања, дозволите ми да прво уопштено одговорим да би, по мом мишљењу, јапанска политика требало да Американце и Европљане држи на пристојном одстојању. У присуству моћнијих раса, Јапан је у сталној опасности, па би јапанска влада требало да предузме све мере опреза и странцима омогући што мање упоришта (у Јапану).
Чини ми се да једини облик међусобне сарадње, а од које би Јапан имао корист, и који би јапанска влада могла да дозволи, јесте онај који је неопходан за размену роба – увоз и извоз физичких и умних производа. Никакве друге привилегије не би требало дозволити људима других раса, а поготову припадницима моћнијих раса, и које се не тичу споменутог циља. Сигурно ревизијом уговора са силама Европе и Америке, предлажете „да цело царство отворите странцима и страном капиталу.“ Бојим се да је то фатална политика. Ако желите да видите шта ће вам се вероватно догодити, проучите историју Индије. Када једном дозволите моћним расама да остваре упориште, временом ће сигурно јачати њихова агресивна политика, која ће доћи у сукоб са Јапанцима. Ове сукобе ће странци представити као нападе Јапанаца који се морају осветити. Онда ће странци заузети део јапанске територије и захтеваће да она буде у њиховој надлежности. Затим ће постепено почети покоравање целог јапанског царства. Верујем да ћете имати много потешкоћа да избегнете ову судбину, али олакшаћете процес ако странцима дозволите било какве привилегије изузев оних које сам навео.
Да бих вас убедио у савет којим Вам дајем, требало би да кажем, као одговор на Ваше прво питање, да би странцима не само требало забранити да поседују земљиште, већ би требало одбити да им се она даје у закуп и издавати им само боравишну дозволу за једногодишњи закуп.
Као одговор на друго Ваше питање, предложио бих да странцима одлучно забраните експлоатацију рудника које поседује, или користи, јапанска влада. Јер, ако то не учините, онда би се испољиле разлике између јапанске владе и Европљана и Американаца, који их користе, а то би пратио позив енглеске или америчке владе, или других сила, да се пошаљу снаге које би инсистирале на свему што европски радници тврде, јер на Западу постоји уверење, као и међу другим цивилизованим народима, да њихови агенти или продавци у иностранству представљају владу своје земље.
Треће, у прилог предложене политике, требало би да обалску трговину држите у својим рукама и збраните странцима да се ту ангажују. Ова обалска трговина сигурно није укључена у услове које сам наговестио као оно што треба признати – тј. да се олакша извоз и увоз робе. Дистрибуција робе пристигле у Јапан из других земаља треба да је у надлежности самих Јапанаца и не треба да се даје странцима, јер би поновне разне трансакције отвориле врата бројним свађама и резултирале би агресијом.“

_____________________________

МОЛИМО ВАС, ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО:

::::::::::::::::::

По завршетку ове конференције, 2. маја 2000, Потпредседник Европског парламента и посланик Бундестага Вили Вимер је упутио отворено писмо немачком канцелару Герхарду Шредеру, у коме је упозорио на „криминалне“ намере учесника горњег скупа према СР Југославији и Српској нацији – односно о плановима НАТО лидера да „дефакто“ онеспособе и „раскомадају“ Србију као независну и целовиту државу на Балкану. Он је своје закључке образложио у следећих 11 тачака:

8…………..
Овде је кључни закључак конференције који разоткрива сву дволичност и нечасне намере ЕУ и САД према нашој нацији – ДА СРБИЈА МОРА ДА БУДЕ ТРАЈНО ЕЛИМИСАНА ИЗ „ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА“.
Вимер сугерише да је тај закључак донешен да би се у Србији, након њене политичке, економске и војне дезинтеграције, неометано обезбедили трајно америчко (НАТО) војно присуство.
У прилог овој тврдњи иде анализа угледног „Глобал Рисерч“ аналитачара Махди Дариуса. „Балкански фронт: Западни преврат у Југославији и Молдавији“ (6)
Он овде детаљно објашњава зато је за НАТО кључно да „раскомада“ Србију до краја.
По њему Србија је већ у својеврсном ваздушном карантину, чији национални ваздушни простор (међународни ваздушни коридор) ефективно контролишу околне НАТО чланице практично (оне)могућавајући неометани међунардони ваздушни саобраћај према Србији.
Западно-обавештајним „намештањем“ референдума о отцепљењу од СР Југославије у Црној Гори, успели су да разбију заједницу „две братске нације и једног истог српског народа“, и тиме одсеку Србију од мора и наравно слободоног међународног морског коридора.
По Дариусу, сада је Србији остао последњи легални међународни коридор којим она може да се неометано повеже са другим државама,  пре свега Русијом, а то је „Дунавски коридор“ (слободни међународни пловни пут). По њему то је главни разлог зашто се последњих година „фанатично“ ради на „косовизацији“ Војводине и њеном консеквентном отцепљењу од Србије. Јер би се онда – изласком независне (евроатлантске) Војводине (или њеним припајањем Хрватској или Мађарској-највероватније комадањем и саме Војводине) трајно успоставила НАТО контрола над Дунавским пловним путем, односно последњим слободним међународним путем који је под заштитом међународних конвенција – тиме би се  Србија трајно одсекла од „спољног света“,  и тако ефективно ставила у неку врсту „међународног гета“.
Ма колико некима таква процена звучала невероватно – ми сви данас можемо да видимо да скоро сви „догађаји на терену“ иду управо у том смеру!!!

Молба „Православља“

Веома поштовани господине Лукићу,

Молимо Вас да нам више не шаљете обавештења о томе шта је ново постављено на Вашем блогу.
Колико ми је познато, никада се нисмо пријавили на Вашу имејл листу. А добили смо стотине имејлова од Вас.
Будите љубазни и немојте нам их више слати.
С поштовањем,
у име редакције
С. Петровић
__________  Напомена Управника: Наравно, довољно је било да напишете да Вас бришемо са Листе. Могли сте то да учините после првог обавештења које сте добили? Не брините више, обрисали смо Вас. 

Голубовић – Батуран (преписка)


Господине Голубовићу,

Поставили смо Ваш позив за прикупљање података о добровољцима 1912-1918. на сајт нашег часописа ”Људи говоре”: www.ljudigovore.com
Фотографију нисмо могли отворити. Ваш позив смо послали на 700 адреса наших претплатника и сарадника у свету.
У нашем часопису постоје две рубрике за историју: ПРЕЋУТАНА ИСТОРИЈА и ТРЕНУТАК ИСТОРИЈЕ. Ваши аутори историјских текстова могу писати за ове рубрике.

Сви досадашњи наши бројеви, сем овогодишњих, налазе се у архиви сајта па их можете погледати.

On 2012-10-13, at 5:16 AM, Udruzenje ratnih dobrovoljaca 1912-1918 wrote:

Господине Радомире,

Како би било лепо и од помоћи да објавите позив свим Србима којиимају податке или грађу о добровољцима из периода 1912-1918. године. Удружење ратних добровољаца из Београда које чувасећања на тај период сакупило је око 40 000 имена и сада проверава те податке. Огроман посао који тражи новац, људе, стрпљење и много тога. Ово удружење издало је до сад скоро 50 књига које су везане ѕа добровољаштво, као и о Војводи Вуку, Кости Војиновићу и др. Обновило око 45 споменика и спомен плоча, издајемо „добровољачки гласник“ у виду књиге на 220 страна и то 2 пута годишње и до сада је изашло 39 бројева, спремамо књигу о Милунки Савић. Једини смо направили књигу о Стојадину Мирковићу, момку који је погинуо са мајором Тепићем у Беденику крај Бјеловара. Сваке године  у септембру идемо у Битољ да чистимо српска војничка гробља (сами све плаћамо) где и 15.09. обележавамо на српском војничком гробљу у Битољу пробој солунског фронта. Можемо да доставимо у ел. облику и ми неке текстове. Сада нам треба помоћ, архивска грађа (ми имамо око 10 000 архивских јединица и једини у Србији грађу о деловању Пупина у Америци око добровољаца), фотографије, све што говори о добровољцима који су стигли у Србију из света. Иамо и фотографију из Чикага из 1920 где су сликани добровољци који су се вратили. Слика је димензија 160х40 см (обратите пажњу на величину). Ако сматрате да има могућности да објавите текст, захвални смо Вам, ставите и нашу адресу.
Хвала Вам, нека вас чува бог, председник Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца др Видоје Голубовић
(Извор: Батуран)