Архиве категорија: преписка

Одломци из једног писма

које ми је проследио Господин Јадран Залокар (Ријека)
_______________________________________________________
………… (…)
Често кажете: „Дао бих, али само
потребитима.“
Али, воћке у вашем воћњаку не кажу тако, ни
стада на вашем пашњаку.
Дају да би могли живјети, јер задржавати значи
пропадати.
Зацијело, тко је вриједан да прими своје дане и
ноћи, вриједан је свега што ви имате.
И онај који је заслужио да пије из оцеана живота
заслужује да напуни чашу и из вашега поточића.
И која заслуга може бити већа од оне што лежи
у храбрости и повјерењу, дапаче у милосрђу,
примања?
И тко сте ви да би људи морали раздерати своје
груди и разголитити свој понос да бисте ви могли
видјети њихову вриједност огољелу и њихов понос
постиђен?

Прво гледајте да сами заслужите да будете
даваоци, и оруђе давања.

Јер, одиста, живот даје животу – док сте ви, који
се сматрате даваоцима, само свједоци.

……

И ви примаоци – а сви сте ви примаоци – не
прихваћајте никаква терета захвалности, да не
бисте подјармили себе и онога тко даје.

Радије се дигните заједно с даваоцем на
његовим даровима као на крилима;
Јер, превише се сјећати својега дуга
јест сумњати у племенитост онога који има
простодушну земљу за мајку, и Бога за оца.“

Халил Џубран, ПРОРОК

„КАД ВРАБАЦ МИСЛИ ДА ЈЕ ВЕЛИК, ОН СРЕТНЕ КУКАВИЦУ, КАД КУКАВИЦА МИСЛИ ДА ЈЕ ВЕЛИКА, ОНА СРЕТНЕ ГАВРАНА, КАД ГАВРАН МИСЛИ ДА ЈЕ ВЕЛИК, ОН СРЕТНЕ СОКОЛА, КАД СОКО МИСЛИ ДА ЈЕ ВЕЛИК, ОН СРЕТНЕ ОРЛА“. Финска пословица

ДОЂИ К МЕНИ НА МОЈУ ЉУЉАЧКУ

Додји к Мени, на Моју љуљачку,
да гледаш рођење с врха једнога њихаја,
и смрт с врха другога.

Дођи да више не умреш, и више се не рађаш,
дођи да се пружиш на љуљачки,
и уживаш у љуљању,
све док се љуљање не отме од љуљачке,
док се не ослободи потребе
да нешто и некога љуља.

„Бијела кула“, књига 16. Записала Весна Крмпотић

Advertisements

Писмо у ветар

Драги Господине*,

Претпостављам да добијате обавештења »Заветина« и да понекад нешто од свега тога и прочитате.
Али не би ме изнедило да та обавештења и бришете или уопште не читате. Јер имајући у виду предрасуде које људи Ваших година у Србији имају уопште према интернету и светској Мрежи, то би било некако и очекивано.
Ми смо у »Заветинама« подигли један већи Веб сајт намењен препевима Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, на коме смо поставили и страницу о Вама, на предлог нашег заједничког, надам се пријатеља и познаника, Д… Тај Веб сајт је доживео крајем овог лета малу хаварију, па смо морали да га редизајнирамо, преуредимо и обновимо. Међутим, оне песме које смо имали у бази, Ваше песме, нестале су. Публиковалли смо две нове из једног зборника.Међутим, тад смо открили једну аномалију. Наиме, тај смо сајт покренули да би заинтересовали, на једној страни, преводиоце из света – преводиоце српске поезије на светске језике; а на другој страни, да би подстакли наше преводиоце и песнике да преводе светску поезију на српски језик. Где год смо могли, кад је реч о ауторима које смо представили, додали смо и један избор, а понекад и књиге на страним језицима, у ПДФ формату, које смо учинили доступним сваком заинтересованом на планети земљи. Због тога се обраћам и Вама: ако имате неку Вашу књигу, у ПДФ формату, преведену на неки од светских језика, пошаљите нам. Ако Вам се чини глупим тај потез, да се читава једна књига поезије, поклања бесплатно, да се може преузимати бесплатно, онда ништа. Пошаљите нам онда пар, може и десетак песама, преведних на неки од светских језик. Ако имате, пошаљите и неколико Ваших фотографија.
Ако сматрате да је овај напор без везе, потврдите нам, најдаље до сајма књига, како бисмо знали.
Да знамо што ћемо чинити даље.
Надам се да сте добро; пнекад помишљам како је помало смешно и детињасто да нисмо нашли времена да седнемо негде и попричамо као колеге, кад додјете у Београд…. Све најбоље,

_____________
* Тај „Господин“, што – како би наш обичан народ рекао – „нит смрди нит мирише“, био је погрешан човек, каријериста у суштини, умишљен тип.
(Средина септембра 2012)

Из пристиглих писама / Мирослав Тодоровић

тоодоровићева огрлица од камења (лето, 2013 - из фотодокументације "Заветина")
тоодоровићева огрлица од камења (лето, 2013 – из фотодокументације „Заветина“)

Драги Имењаче, јуче сам Стевану предао Твој Зашто Когито клуб , и Душанову књигу Снивци. Своју књижевну робу сам разаслао ту и тамо, јер 20. марта одлазим у Завичај тако да остајем без ове везе са светом. Петком ћу, у Ариљу, да прегледам шта има ново. Теби шаљем на увид овај прилог, па ако ти не ремети планове, ако ти ваља, ти истакни, ако не ништа- Дилит и квит.Ево ти и мало фотографија, да на овај начин „будеш“ у Трешњевици. Спремам изложбу на наговор мог пријатеља, он све ово опрема и припрема. За много што сам закаснио, прегазило време, изостали смо, мој Имењаче. Туга ме обузме када чујем с колико усхићења наши политчари истичу како је сирће бренд, како је вурда успех, како је белмуж заштитни знак. О проштцу да не говорим. Написах нешто и о томе, али коме? Идем да оживим село, с намером да останем колико год могу. Срдачно, уз по-здравље Теби и Твојој ПОродици
Твој МирОСлав из Трешњевице

(0012) Из пристиглих писама при крају 2013.

Мирослав Тодоровић, Ниш-та, 15. децембар 2013.

Мирослав Тодоровић (аутпортрет) (фотодокументација Заветина, 2012)
Мирослав Тодоровић (аутпортрет) (фотодокументација Заветина, 2012)

_______________________________________________________________

Драги МиркО,

уз овај текст чија тема је кратка историја наше путешествија до народних кухиња, тачније речено казана. (Како се у овој речи гнезди реч казна).
Сређујући белешке, све у намери да теренску прозу под називом „Протуве и анђели“ коначно завршим наиђем на ову белешку.
Каже Брка: – Добро је ово како ће бити? Све ће ово пропасти. Пропасти, ко муда кроз поцепане гаће, јер ће наши државу растурити ко свиња масну торбу.
Хроничар згрануто гледа.
До сада нису могли. Када забразде неда даље Рват, брани Словенац…и шта да ти казујем видећеш. Знаш ону „кад се гоља влсти докопа“. Биће још горе. Зидаће цркве највећи безбожници, село ће у коров зарасти, а у градовима ће се на казанима ранити…

Уз овај пасус пашу и моји стихови из 1979. (Теренска свеска) : „…Биће црње и грђе још / Расуло Оде све у хелаћ на добош / У клетве живота се сасу / Куће растурише тужимо ћутљиви // Радоваћеш се када те земља притисне / Море мани / сваковићи нам судбу цвелну кроје / Зоољуди у дверима теби душа кисне…“
То је онај живот где сам пао и ја (Дис). И не само ја него под капом те синтагме беху: Радничка класа, („хисторијска улога“) сељаци и поштена интелигенција. Сређујем све то а на уму ми рече: „Затим постави себи питање: и где је све то сада ? Дим, пепео, бајка или чак ни бајка више није“. ( Аурелије: Упутства за живот ). Моје теренске песме су штампане интегрално у часопису „Развитак“ 1984. потом у „БИГЗ-у“ 1993. „Просвети“ 1997. Томислав Мијовић је те 1984. због теме моје поезије био изложен критици. „Да ли је могуће да самоуправљачи тако живе?“ Сети се црни талас, и брда књига о ничему. Власт је здушно промовисала постмодернизам, а онај дечак из приче „Царево ново рухо“ никако се није појављивао да каже: „Цар је го“.
И још увек не долази…
У тексту „Узеће и малина данак“ (Политика, 9.мај 2013) имам реченицу:
…У колима пита ме Миливоје када ће бити боље? И он послом у Ариље. За педесет година биће неког бољитка. Утуви то, и сети се шта сам ти казао. А обојица обелели. Како записа Крлежа „Господа на заласку…“
Ето, Мирко, утуви, и сети се ове реченице када мине 50 љета. Пишем, а у глави ми звоне стихови мог земљака Диса:

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: “Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће“.

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек

И тако трају „Наши дани“ о којима је Дис певао пре стотину љета. Као да је певао јуче, данас… Али то је друга прича, неко би рекао, али није, то је прва прича. Наша, српска трагедија. О томе ћу мрчити артију доклен гора не зазелени. Па докле стигнем…
Твоја Поезија је у ИСТОКУ. Ускоро ће први број.
Проза Кркалеска је у Градини. Сигма, вели да је дуга…Његов мејл је: casopis.gradina@gmail.com Он има Твоје податке. Са Бошњаком треба да се видим ових дана. Шта ће бити видећемо, какве смо памети, када прође време.

Теби и Твојима желим да Нова буде у свему Нова и боља (Ах, жељо пуста…) како у мом крају веле од Бога Ти здравље и
да Ти златно доба живота дуго траје, у миру и благости да уређујеш Сазвежђа, исписујеш нове странице

Искрено, уз живели,
МирОСлав из Трешњевице

Из писама пристиглих у последње време (8)

Само вас гледам-Бела Тукадруз (2008)
Само вас гледам-Бела Тукадруз (2008)

Поштовани имењаче,
шаљем Вам каталог који је министарство припремило за Лајпциг 2011. год. Иначе сам од данас у болници до даљњег (једно дуже вријеме), тако да се не изненадите што ме нема. Одлазак ми тешко пада, клиника је у другој покрајини, бићу далеко од куће… Не знам шта да бих Вам лијепо рекао. Дуже вријеме сам се „учаурио“. Но понио сам Ваша дјела са собом (и она у електронском издању)…
Чувајте здравље. Ваш (неваљали) Мирослав.
П.С. Нисам се у први мах снашао па је изнад овог јављања насала грешка (у дуплом издању)
25. јул 2014, 16:00 ч

*

„Razgovor sa dušom“

Poštovani Miroslave
Čast mi je da otvorim knjigu (koju sam „završio“ pre par dana) u vašim Novinama Budućnosti! Ili vašim Novinama Budnosti!
:..
31.07.2013 , 12.50 (пре 57 минута)
Slobidan Cvorovic,

*
Postovani uredniče Lukiću, malo kasnim sa odgovorom. Bilten bih veoma rado, hvala.
evo i toga što obećaste proslediti Tomaševiću…
Svi vi ste za mene pravo otkriće…
Pozdrav.
Zorica Janakova 
zoricajanakova@gmail.com
*
… Поштована Зорице,
примио сам Вашу пошиљку.
Прелистао је.
Мало сте ме збунили, јер има два фајла. Један је – „Томашевићу “  – да ли то у целини да проследим Томашевићу? Или само „Молитве“?
Други фајл „Отварање“, претпостављам да сте послали мени, тј. „Заветинама“?
Треба да  потврдите.
Укључио сам Вас, добијаћете Билтен, већ следећи, ускоро.
Молио бих Вас да  потврдите да међу оним стварима које сте послали за „Заветине“, да то није у целини штампано, а ако јесте, назначите, где, кад и како. Пошто се лично не познајемо, молим Вас да  то потврдите. Ја све не могу објавити одједном, али сукцесивно могу, пре свега оно што ми се допадне, и што се „уклапа“ у неку узлазну линију ЗАВЕТИНА. Није лоше да пошаљете и нешто својих фотографија, јер барем дигитална издања и интернет то допуштају.
Ја ћу одмах послати Томашевићу оно што је за њега…
Е, сад да сте Ви мени – добро. Дирнуло ме је Ваше обраћање Господу. То је писано искрено, чини ми се, за разлику од чета ових нагло преобраћених побожњака- надри песника.
Све најбоље, и јавите се што пре,
М.Л.
*
Драги господине Томашевићу,
прочитах вашу критику Карановићу и нашим овдашњим књижевним критичарима, онда вашу поезију ишчитавах…
Одјутрос читах песме неколико младих песника и зачуди ме, кознакојипут, количина ружног у њима. Асоцирах ваше снегове и сметове, чистоту и бол, и још више се растужих. (Е сад ћу баш морати… писати му).
А песме моје, да су објављене, па могла бих их се и стидети, те наивности…, као појава које већ више и нису од овога света и за овај свет…
Поштовани Томашевићу, Вас одликује раскош многоречја. Шаљем вам неколико песама, од прве ка последњој (не пишем више): занимљиво је како су речи са песама временом о(т)падале, као лишће. Од пролећне бујности до голих па и поломљених али ипак песму чинећих… неколико преосталих грана. Да сам се чудила и плашила докле то речи могу отпадати а да ипак остане, или управо постане, песма…
Ви сте наштедимице молитвено писали, ево моје четири молитвене песме.
Поштовани Томашевићу, поетску прозу Отварање вам превасходно шаљем, из разлога размишљања иза и над (на)писаним, што ви посебно волите.
Када је Отварање било написано открила сам да га је исплело неколико речи, међусобно супротстављених, понављајућих и преображавајућих (косо су штампане у тексту: ћутање и реч, мисао и додир, игра и ред). Оне се вију и уплићу око појмова – стубова приче: Другост, Праг и Вода (Праг је брана продирању Воде Другости…), што се све такође накнадно испоставило, у готовом тексту открило. Прича се плете и око појмова Отварање, Предавање и Припадање, ни њих нисам  унапред свесно желела…
(Било би боље уместо о плетењу говорити о ткању: потка и основа, зар не?)
Такође ме чуди како је већ готове одељке текста било могуће накнадно успешно мисаоно и логички насловити, нпр. Немоћ спознајног у захватању Другости…, дакле прво испевати па (о)(с)мислити
Говори ли све ово о потреби певања да не мисли док пева? Ви мислите супротно, када се ради о битној поезији или поезији бивања, зар не? Да мисао мислећи једино може… запевати (досегнути певање). Није ли Немоћ спознајног у захватању Другости у основи ових питања? Но, Живот треба питати, све ово, зар не? А не пусто људско умовање. Драго би ми било да је у Отварању ова питања постављао и на њих одговарао, те и причу писао, САМ ЖИВОТ.
Поздрав, Зорица Јанакова
Отпадање речи, као лишћа опадање 
Испраћај песме 
Лакше сам те, песмо, душом породила
Него после нашла кога
Даном пуста, ноћу пјана
Сврнула га у пролазу

Врлуд стазом недолазом

Да бих тебе, лудо дете
Стих за стихом скидајући повој скраму
У наручје макар чије
Начас само дивно дала

Кудељ семе златно бреме

Да ми дозриш у дну ока
Ничијег ока, шарен скока
Пегом сунца у подневју
Зимског днева лажом рујном

Мук да свијем из утробе исповијем

Па те гледам, бибер чедо
Док стопалца ти се небом плету
Небом вију свет(л)ост пију
Мисао коју пусти лелек

Ти одлазиш ми

Свету свелек.

*

(Вашар на Светог Илију, Велико градиште, драгуљ-град. Бела Тукадруз- пристаниште, 2. август 2013. Снимак Иван Лукић)
(Вашар на Светог Илију, Велико Градиште, драгуљ-град. Бела Тукадруз– пристаниште, 2. август 2013. Снимак Иван Лукић)

Писмо оштећеног / Балша Рајчевић

друга србија: петлови у напуштеном дворишту: 2011: снимак иван шишман, заветине,
друга србија: петлови у напуштеном дворишту: 2011: снимак иван шишман, заветине,

Поштовани,

мислим да се оправдано осећам оштећен ( не мислим само ја) поводом одлука о на
-ционалним пензијама, па Вас најлепше молим да прочиате овај кратак допис али пун убедљивих
биографских, доказних чињеница. Сликари Иванка Живковић и Бранислав Макеш су пензију добили а
ја нисам, зато Вас молим да прочитате текст који следи. Макешова биографија је слична Иванки –
ној, али, такође неупоредиво лошија од моје, a нарочито сликара Светозара Ђорђевића.Због простора
сад не наводим податке и о њима.

КОМПАРАТИВНИ БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ АК. ВЈАРА,СЛИКАРА , ПЕСНИКА И МР ИСТОРИЈЕ
УМЕТНОСТИ БАЛШЕ РАЈЧЕВИЋА И АК. СЛИКАРА И КОПИСТЕ ФРЕСАКА ИВАНКЕ ЖИВКОВИЋ

БАЛША РАЈЧЕВИЋ :

1. ОБЛАСТ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ
БРОЈ ГРУПНИХ ИЗЛОЖБИ : 450 !
САМОСТАЛНЕ: 54
ЗНАЧАЈНЕ ИЗЛОЖБЕ: ВЕЛИКИ БРОЈ

2. ДОБИЈЕНЕ НАГРАДЕ ОД СТРУЧНОГ
АУДИТОРИЈУМА : 23

3. ЗНАЧАЈНОСТ НАГРАДА:
10 ПРВОГ РАНГА

4. ОБЛАСТ ИСТОРИЈА УМЕТНОСТИ
И ЛИКОВНА КРИТИКА
ОБЈАВИО : ОКО 800 ЛИКОВНИХ КРИТИКА
И ПРЕДГОВОРА
5. КЊИГЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ

ОБЈАВИО КЊИГА (одлично оцењених) : 5

6. ОБЛАСТ КЊИЖЕВНОСТИ
ОБЈАВИО 22 КЊИГЕ ( одлично оцењене).
О књижевности Б. Рајчевића досад су
писали, врло позитивно, 34 наших уг –
ледних и најугледнијих књижевних кри –
тичара( њих десетак и више пута).

Због ограниченог простора, нисам навео и стварно велики број похвалних ликовних критика које
су објављене о мом делу и чији су потписници наши бројни најугледнији ликовни критичари!
Зар је и ово могуће у земљи Србији, у којој изгледа да ништа није немогуће! Да сам ја био у жирију
а неко од чланова комисије конкурисао , тојест био на мом месту, мене би било срамота после тога да
га погледам у очи! Наводим и да сам ја прошле године био међу оних девет изабраника за пензију који
су после дефинитивног избора комисије морали да буду обрисани. Због недостатка пара!
Бографске податке о наведеним конкурентима сам извадио из интернета. Али, знао сам њихове био –
графије и пре тога. Сад могу само да се питам да ли је комисија мнистарства, док је радила, имала мој
комплетан биографски материјал?!

ИВАНКА ЖИВКОВИЋ :

1. ОБЛАСТ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ
БРОЈ ГРУПНИХ ИЗЛОЖБИ: 70
САМОСТАЛНЕ: 40
ЗНАЧАЈНЕ ЗЛОЖБЕ: МАЛИ БРОЈ

2. ДОБИЈЕНЕ НАГРАДЕ ОД СТРУЧНОГ
АУДИТОРИЈУМА : 5

3. ЗНАЧАЈНОСТ НАГРАДА:
САМО ЈЕДНА МАЛО ЗНАЧАЈНИЈА

4. ОБЛАСТ ИСТОРИЈА УМЕТНОСТИ
И ЛИКОВНА КРИТИКА
ОБЈАВИЛА : О

5 . КЊИГЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ

ОБЈАВИЛА : О

ОБЛАСТ КЊИЖЕВНОСТИ
ОБЈАВИЛА КЊИГА : О

Срдачан поздрав
ак.вајар и мр Балша Рајчевић

И немој имати другог пјесника осим мене / Мирослав Б. Душанић

Читајући Ваш посљедњи прилог „Певати и мислити у једној трагичној култури“ од Бошка Томашевића, сјетио сам се да имам једну сатиричну „пјесмицу“ посвећену нашим „голубовима превртачима“… Тачније, написану поводом још једне „књижевне награде?“, која је уручена Рајку Петров Ноги. Заборавио сам о каквој се награди радило, јер овај пјесник их згрће и капом и шаком… Пјесма није можда нека, али може да Вас насмије… А ако Вас којим случајем онерасположи, или недај Боже наљути имајући у виду ко нам представља/диктира културу, онда Вам се искрено извињавам…

И немој имати другог пјесника
осим мене
             за Рајка Ногу, Бабарогу и остале
              Национале

да те ударим пјесмом
посред носа и
наставим
ововременску драму
безвлашћа
да ти умножавам
прошлост
и ако затреба
да те у њу затворим
вјечно
да пловиш као лађа
да ме славиш увијек
будан
и лик не заборавиш
да задрхтиш од мог
испруженог кажипрста
и громког гласа
опасно је ово вријеме
других пјесника нема
у овој земљи
осим мене не постоји
божанство
и дуго ће да се чека да
се поново роди
које је тако вично
да се свему прилагоди
(15. мај 2012.)