Архиве категорија: Стара и нова писма

Otvoreno pismo ministru Ivanu Tasovcu / Nataša Marković

Otvoreno pismo ministru Ivanu Tasovcu NIKO NE VLADA NEVINO

Jedna istočnjačka mudrost kaže, niko ne vlada nevino. Ako se ne domognemo mašte, kulture, umetnosti, ostaje nam samo surova i opora stvarnost… U kojoj čovek nije više centar sveta, već novac i magična moć kapitala. Bez kulture, mi ne znamo ko smo i kuda idemo… Bez kulture mi ne umemo da sanjamo svoje snove i kreiramo svoju budućnost…U zemlji koja godinama nema strategiju kulture i kulturne politike. Živimo od danas do sutra, tumaramo od jednog ministra kulture do drugog ministra…Ministri se menjaju, a činovnici u Ministarstvu kulture Srbije i Sekretarijatu za kulturu Beograda godinama ostaju isti, često skoloni korupciji i slizani sa moćnim grupama, i privilgovanim pojedincima u kulturi. Neki profesori univerziteta, pisci, izdavači, izveštili su se da svake godine poharaju državnu kasu…Izmisle po desetak projekata, prepisuju ih iz godine u godinu… Za njih ne važe konkursi, procedure, konflikti interesa…U komisijama dežuraju njihovi ljudi…I umesto javnog interesa u klturi Srbije, godinama caruje privatni interes…I nikom ništa… Lec je govorio, da se jedino od dece, pijanaca i ludaka, očekuje da govore istinu! Izložiću se tom riziku i reći, da nas jedino istina u Srbiji može spasiti i prosvetliti, jer smo predugo živeli u lažima! Jedan od bivših ministara kulture Nebojša Bradić u Kulturnom dodatku „Politike“ (13.jun 2015.): izjavio je: „Pozorište je u haosu. Jadno finansirano i udaljeno od novčanih tokova. Ali to ne sme da se kaže. Rečeno im je, „Ćutite, ili nećete dobiti ništa“. Javne subvencije u pozorištima umanjene su do tačke koja ugrožava opstanak. A onda umetnike optužuju da previše pažnje pridaju nedostatku novca…“ Bradić je čovek pozorišta i govori samo o pozorištu, iako zna da je takva situacija i u drugim oblastima kulture, možda još i gora…Čitava oblast kulture lagano, ali sigurno umire… Tranzicija Srbije nije ni dotakla ovu oblast. Desetine hiljada, uglavnom obrazovanih ljudi u kulturi, živi na ivici egzistencije i u bedi. Zavirite u domove kulture širom Srbije i u naše provinciske kasabe, čast izuzecima, i videćete gde je danas Srbija. Ta slika se ne može polirati velikim i šarenim pričama o budućnosti…Ti ljudi su danas, samo mrtav kapital Srbije, izvan tokova društva. Bilo bi zanimljivo da nam Bradić kaže, šta on nije učinio dok je bio ministar kulture Srbije, a mogao je…I šta bi danas uradio da može? Ne možemo više živeti u lažima. Pitam se, šta otkucavaju časovnici, koje je ministar kulture Ivan Tasovac, u svom performans raspoloženju, nedavno postavio na Ušću, ispred Muzeja savremene umetnosti i ispred Narodnog muzeja Srbije? Tanjug je ovih dana javio, „da radovi na ova dva objekta kulture teku svojim tokom.“ Istina je, sasvim drugačija. Radovi na Muzeju savremene umetnosti, nisu još ni počeli, a rok za završetak radova i otvaranje Muzeja je 20 oktobar 2015. godine!? Na Narodnom muzeju Srbije se radi samo fasada i fasadna stolarija. Tenderi za unutrašnje radove, nisu ni raspisani! A radovi bi trebalo da budu gotovi, na dan muzeja, 10 maja 2016. Priznajem, radovala sam se kada je Ivan Tasovac izabran za ministra kulture Srbije. Nažalost, politika brzo troši ljude, a naročito one iz kulture. I on će, kao i svi ostali ministri kulture koje pamtim, biti brzo zaboravljen. Pamtiću ga kao ministra koji ćuti, i u Vladi i u javnosti! Kao jedinog ministra kulture Srbije koji ima lično obezbeđenje. Nažalost, prokockao je naša velika očekivanja i svoju veliku popularnost kao frontmen Beogradske filharmonije. I kad smo očekivali njegov aktivniji javni angažman, rezove u kulturi, borbu za kulturu u zemlji, on se pretvorio u čupavog dvorskog lutka, kome je kako kažu, najvažnije da bude u Vučićevom ozračenju… Na mnogobrojne primedbe kulturnjaka, Ivan Tasovac odgovara: „ Para za kulturu ima, ali se one arče!“ Reći to u zemlji Srbiji, danas, nije pristojno. U zemlji Srbiji, koja izdvaja jedva pola procenta!!! iz budžeta za kulturu, najmanje u regionu i najmanje u Evropi!!! Čak i mala, siromašna Crna Gora, izdvaja tri odsto! Ako je tako, zašto onda službenici u ministarstvu i pomoćnice ministra, arče novac poreskih obveznika. I nikom ništa, godinama. Niko ih ne poziva na odgovornost? Šta učiniti kad je i sam ministar u konfliktu interesa. Ceo Beograd priča, o „magičnim digitalizacijama“. Ivan Tasovac bi morao konačno javno da kaže da li je istina, kako se priča, da neki službenici Ministarstva kulture Srbije lobiraju po Srbiji da njegov brat Toma Tasovac i njegova NVO Centar za digitalnu humanistiku , dobijaju poslove digitalizacije o trošku poreskih obveznika. Obavešteni kažu da je u te svrhe, doneta odluka da se Vukovoj zadužbini za digitalizaciju sabranih dela Vuka Karadžića, uplati 5.623 319 dinara. Iako se zna, da taj posao po zakonu radi Narodna biblioteka Srbije i to besplatno!!! Za slične projekte, „magičnih digitalizacija“, planirano je da Univerzitetska biblioteka dobije 3.580 000 dinara. Šta reći, na hazarderski pokušaj ministra Tasovca, da ove godine kupi Ninovu nagradu za književnost za jednog od svojih pulena, istina bezuspešno!? Ali je tim povodom, prvi put u pedeset godina Ninove nagrade, NIN u te svrhe dobio donaciju od Ministarstva kulture u vrednosti od 500.000 dinara. U vreme Ivana Tasovca, na sve važne funkcije u republičkim institucijama kulture, vraćaju se ponovo „Žuti“!!! Od Dragana Bujoševićau RTS – u, Lasla Blaškovića u Narodnoj biblioteci Srbije i Jelene Trivan u „Službenom glasniku“, toj „zlatnoj koki“ srpskog izdavaštva. Tu su i „Dve žute komesarke“, koje više od dve decenije kadriraju kulturnim institucijama Srbije, Vida Ognjenović i Gorica Mojović. Zar smo doživeli udar amnezije? „Žuti“ su vladali kulturom Srbije od 2.000 godine i za sobom ostavili malograđanski spin i pustoš… Zar je to moguće u zemlji u kojoj vladaju naprednjaci, ili je Aleksandar Vučić, izgleda, rešio da kupuje opoziciju preko kadrova iz kulture? Bojim se, biće to pogubna osveta Srbiji… Navešću još nekoliko primera, koji imaju simboličku vrednost. Nezadovoljna rezultatima, dva segmenta ovogodišnjeg velikog Konkursa Ministarstva kulture Srbije, prošetala sam se po tabelama, internet podacima ministarstva. U dve godine, 2015. i 2014. samo na prvi pogled otkrila sam mnoge nepravilnosti, sukobe interesa, službenike i funkcionere sklone korupciji, klanove, privilegovane pojedince u kulturi… Plavi jahač, izdavačka kuća koju vodim, tražila je da ministarvo podrži prevod na engleski jezik moje knjige – „Ledi Pedžet i njeni Srbi.“ U godini jubileja Prvog svetskog rata, prva knjiga o velikoj dobrotvorki srpskog naroda, nije dobila podršku, među 1o4 knjige koje finansira ministarstvo. Ali je zato mimo važećeg ovogodišnjeg konkursa, Aleksandar Gatalica dobio 8.000 evra za prevod knjige „Veliki rat“ (495 strana) na engleski jezik i njegov londosnki izdavač „Istros Books. I pored toga, što je knjiga objavljena i promovisana u Londonu još prošle godine!?, novembra 2014. u Ambasadi Srbije i Britanskoj biblioteci u Londonu. Kakav skandal! I svi ćute. Ta Gatalicina knjiga o Prvom svetskom ratu, na konkursu iz 2014. godine, dobila je 17.600 evra za prevod na francuski jezik i francuska kuća „Belfond“ iz Pariza…..Ko je ovde lud, za taj novac mogu da se prevedu tri knjige!!! Ova rešenja parafiraju, ladno, sekretar komisije Mladen Vesković i pomoćnica ministra kulture Ana Vučetić. I naravno, potpisuje Ivan Tasovac. Članovi komisije 2015. bili su: Mihajlo Pantić, Vladislava Gordić Petković, Ivana Nikolić, Vojislav Karanović, a predsednik komisije bio je Miloš Konstantinović. Članovi komisije 2014. bili su: Mihajlo Pantić, Vladislava Gordić Petković, Ivana Nikolić i Saša Jelenković, a predsednik komisije bio je Miloš Konstantinović. Profesor Mihajlo Pantić, dve godine je u konfliktu interesa, član je dve komisije, koje odlučuju da se svake godine po dve njegove knjige prevedu na neki od stranih jezika. Kao predsednik Upravnog odbora Narodne biblioteke, glasa da se na konkursu 2015. podrže tri knjige direktora te biblioteke, Lasla Blaškovića. Kao funkcioner Pen kluba Srbije glasa 2014. da se tri knjige čuvene spisateljice Vide Ognjenović objave na neki od stranih jezika. Gordićka je takođe u konfliktu interesa, odlučuje o knjigama svog supruga Petkovića. Vojislav Karanović glasa sam za sebe. Uz svo uvažavanje Bore Ćosića, koji živi u Nemačkoj, siromašna Srbija plaća prevode njegovih knjiga na nemački jezik!? Tražila sam od Ministarstva, da za male pare, sa projektom Ledi Pedžet ( knjiga, izložba fotografija) obiđemo deset gradova, deset biblioteka, deset domova kulture…I taj moj pokušaj bio je bezuspešan. Nataša Marković Beograd, 19 juni 2015.

Advertisements

Из писама пристиглих последњих недеља

*
26. јануар 2015.

Драги Мирославе,
Срећна Вам 2015! Нека буде здравља, рада, радости – у Породици, у књижевном послу.
Драги Мирославе,
Који су услови, осим добре књиге, у Вашем издавачком аргатлуку? Питам и због једног свог рукописа (360 страна комбинованог садржаја, од записа о књигама, преко биографија и голооточке рехабилитације, до записа језичких занимљивости из мога краја, формата 15:23), за који сам од Града добила новчану подршку (….) (са мојим порезом). Штампарија „М.“ одавде спремна је и на најмањи тираж. Последње две књиге ми је добро урадила. Ово је 8. моја књига по реду.
Бићу Вам захвална ако издвојите времена тек и да ми се јавите. Молим Вас, без икаквих обавеза!
Поздрављам Вас, драги Мирославе. Срећан Вам Свети Сава!
С поштовањем,
Веселинка Стојковић

27. јануар 2015.

Поштовани Мирославе,
Одавно нисам прочитала овако добро, овако разложно писмо, овако пуно писмо.
Хвала Вам много. Једино ми је жао Вашег времена. Но, ова Ваша забелешка може да постане трајна.
Видећу, размислићу што ћу и како ћу и како могу. Мени ништа друго и није важно, сем да се рукопис сачува, макар и у 20, 30 примерака.

А пратила сам Ваше путовање Пчињом. Фотографије… Посрамила сам се пред њима, пред Вама. Волим тај крај, обишла сам многа места, пођем радо тамо, у Трговишту сам и радила годину дана, а фотографија немам, нити записа, сем нешто ситних, површних.
Поздрављам Вас много, драги Мирославе. Од Вас се много учи. И још једном – Хвала! И свако добро!
Веселинка Стојковић
_______________________________________

17. фебруара 2015

Мирославе, хвала на промишљању, али ја више да се бијем са ветрењачама не долази у обзир.
Сарађиваћемо, ако треба правићемо у оквиру Заветина УМ, али ОВДЕ је све дотерало до дувара.
Ово је последњи маестрал.
Дуга се тама спушта.
Настављамо ми сарадњу, створићемо духовни покрет отпора…
овде су на делу колосалније ствари од ЧАСОПИСНЕ ПРОБЛЕМАТИКЕ…
дакле, ја се као Леонида никада не предајем, али сам веома сличан и америчком генералу ПАТОНУ:
НЕКА ОНИ ИЗГИНУ ЗА СВОЈЕ ИДЕЈЕ, БИТНО ЈЕ ДА НАШЕ ПОБЕДЕ.
За сада толико, размишљаћу о свему што сте ми написали и предложили.
Поздрав
Стеван Бошњак
__________________________

Власта Младеновић

Драги и поштовани Мирославе,
не замери, ја се баш не сналазим са овим новим техникама, али урадићу по упутствима. У сваком случају, пратим, читам – пишем.
А пишем Ти савести ради, ни због чега и ни за што друго. Пишем Ти због песме Разговор уморнога од историје и живота са својом душом. Антологијска песма. За све антологије. Толико.
Искрен поздрав, до јављања,
Власта Младеновић са истока.

03. март 2015. 12.55
___________________________________

*
10. 03. 2015.
Милијан Деспотовић

Браво Мирославе,
Ја поново верујем да се наша књижевност ствара ван институција и бори са њима. Ентузијазам нема плату, нема мито, остала му је чиста душа.
Милијан Деспотовић

...

Књижевна награда „Момчило Тешић“ за сезону 2013/2014.

По увиду у књижевна остварења у области белетристике за децу у претходне две године, жири у саставу: Раша Попов (председник), Милијан Деспотовић (члан) и Бранко Стевановић (члан), једногласно је донео одлуку да Књижевна награда „Момчило Тешић“ за сезону 2013/2014. буде додељена Оливери Недељковић за књигу прича „Причино дете“ (Чекић, Београд 2013) и Драгану Хамовићу за књигу песама „Змај у јајету“ (издање аутора, Београд 2013). Књиге објављене 2014. године остају у конкуренцији за награду у сезони 2014/2015.

Награду додељују књижевне новине „Свитак“ (Пожега) и она је утемељена поводом стодишњице од рођења књижевника Момчила Тешића (2011).

 

Idemo redom… / Nada Petrović

Poštovani Lukiću

Idemo redom…

Nisam znala da je takva praksa, od sada na dalje samo šaljem iz rukopisa… Iskreno govoreći do sada nisam ni vodila evidenciju gde sam i šta poslala, zato što izuzetno retko gde šaljem ( samo ako mi potraže ili mi preporuče)… Sazvežđe mi je, što stari kažu, leglo na srce, pa ću se malo i potruditi da se takve stvari ne ponavljaju…

Hvala za Bilten… Biće mi zadovoljstvo da ga isčitavam… I hvala za odabir pesama…

A sada malo, privatno, o meni…

Nada Petrović (novoprimljeni član Grupe Zz)
Nada Petrović (novoprimljeni član Grupe Zz)

Rođena sam u Aleksincu februara 59. Ne osećam Aleksinac zavičajem, pa i ne pominjem mesto rođenja… U martu 60.,roditelji su pokupili najosnovnije i preselili se ovde, gde sada živim, u prigradskom naselju Kragujevca… Čudno, ni ovde ne osećam da mi je zavičaj, iako sam se prilagodila i navikla, a navika je čudo…

Izgleda da sam ja jedna od retkih koji nisu imali zavičaj, pa bih najradije celu biografiju preskočila kada bi moglo…

Završila sam građevinsku tehničku… Započela studiranje matematike, krenulo lepo… Ali… Odustala sam, bez nekog opipljivog razloga kada bi neko posmatrao sa strane…

Dugo čekala na birou… Upala u građevinsku firmu i postala prva žena šef gradilišta za skoro 60 godina postojanja firme… Postala i opstala dok nije došlo previranje i presipanje u privatne džepove, prodaja, stečaj, tehnološki višak… I onda je krenulo… Jedna firma, druga… povremeno, privremeno… Bila sam i u Rusiji na Abhazijskoj granici skoro 6 meseci… Tamo je nastao Dnevnik za koji se nadam da ću nekada da ga objavim… Radila sam sa 20 nacija… Većinom muslimani… I gle čuda naše gore list me je obmanuo za plaćanje i isprobao sve vrste mobinga koje su evidentirane i one koje će tek da se imenuju… I, šta vredi što sam jedan od najboljih šefova gradilišta na ovim prostorima kada posla nema… Da… Trenutno sam bez posla… I prihoda… Ovaj posao koji po kući radim to se ne računa, jer nikada se nije u raboš stavljao sve dok je odrađen… Niko mi ne plaća niti kome ja ispostavljam račun … Odjednom imam vremena, al nemam para…. Nikada dva dobra zajedno… … Pišem, čitam, sređujem ranije napisano… Pokušavam da pronađem nekoga ko bi bio izdavač za roman… Ali, kako kaže Todorović loša mi adresa, pa se sve manje nadam… Pesme, priče, dnevnik, zapisi i još što šta što se sakupilo po beleškama, po folderima, po ovde onde listovima, sve to prebirem i pitam se : Čemu sve?

Dešavalo se ranije da sam uništavala svoja pisanija, jer me je to pitanje Čemu proganjalo… Dvadesetak rukopisa se vratilo u prah i pepeo… I nije mi žao… Žalije bi mi bilo da je stajalo, a da to niko nije pročitao…

… I… Evo iznova pokušavam da nešto od napisanog ugleda svetlo dana, ako uspe dobro je, ako ne uspe takođe je dobro… I sve je dobro dok u sebi imam ovu potrebu da pišem, jer za mene je pisanje život, a sve ostalo ( u ostalo ne računam predivnu decu koju imam), sve ostalo je životarenje…

Odužih ja a nije mi bila namera… Ispisah više možda nego što je trebalo… Ali šta je tu je…

Sve najbolje u životu i daljem radu

Nada Petrović

На крају и на почетку

МИР БОЖИЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ!
МИР БОЖИЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Уз овај заветни поздрав, рожданствено и молитвено Мирославу и свим његовим, посебно ЗАВЕТИНИ, шаљем поздрав
и све богоугодне жеље:

Радомир Батуран

Ваистину се роди, драги Мирославе!
Надам се да ћете у наредној години још успешније реализовати мисију коју сте преузели на себе у српској култури.

Александар Марић

Да нам 2015. буде успешнија од претходне

СОНЕТ О ЉУБАВИ

Долазак љубави чулима се јавља.
У душама свиће, заређају славља.
Све ти је потаман и свако ти мио,
Као да несрећан никад ниси био.

А кад си невољен, настају трауме,
Које само онај ко пати разуме.
Свет се испретура пошто љубав оде
Сивило завлада, крену непогоде.

С великом љубављу ко ће да се бори,
Чим проради црвић у можданој кори,
По крвотоцима избију гејзири.

Тужни витезови к’о нејач побледе.
Штитови попусте, оклопи не вреде.
Под калпацима се замуте визири.

*
Љубав је саздана од смеха и плача.
Она скоро свако оружје надјача.

Радомир МИЋУНОВИЋ

Драги Имењаче, нека Теби и свима који су са Тобом празнични дани буду пуни животне и стваралачке радости.Обрадовао си ме оглашавањем приче “ Чудо у Луковској Бањи.“ Сада видим да јој фали још једна, две руке. Радићу још на њој. Прича се доиста догодила. Све је онако како је описано. Никада нећу заборавити Љубинков израз лица када је добио поштом твоје књиге. (….). Све остало је онако како прича казује. Случај је све наместио, али како се ништа на овом свету не дешава случајно све је било по Божјој промисли. Па и наше пријатељство, као и ово писаније. Као и овај плакат којим ће нову књигу оснажити, а датумом опоменути како време тутњи.
Вазда Твој
Мирослав из Трешњевице

Божићно разјашњење

знам да су одредјене формулације или терминолоски
стандарди део електронскосајберске праксе и манира
али ако је могуце уцините несто с том информацијом,
којој ја,у елеганцији, ниста не замерам а трази потврду опредељемја
о даљем пријему или не васе посте.
понасајуци се песницки,наивно и буквално,
требао бих и ја да пре сваког слања својих прилога
сроцим овакву “ пратецу љубазност“
и дам вам могуцност нацелног пријема или не.

Васе и усудјујем,насе новине пратим не због себе у њима
вец због других у њима и себи.

ако гресим,опростите
Бозиц је
Радивој Шајтинац

Ваистину се роди, драги Мирославе! Да Божја Десница утврди тебе и твоје Заветине да зајаедно с нама трају и истрају, уметнички истрпе, издурају и наткриле све неравнине и увалине, замке и простатлуке, бодље и чакљове времена које нам свакодано удара на очне капке и прозоре!
Анђелко Анушић

Ваистину се роди!
Нека овај мир Божји и благдани буду праг ка свакој животној
и творачкој радости!

Ристо

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ. Нек нам Божић лепо подигне живот и кнјижевност и довуче нас ка радости и миру.
Миљурко Ацин и Мирков иначе Књиговенчани

*
Broj: 3089. Godina: XI 7. januara (sijecnja) 2015.
SLAVA NA VISINI BOGU,
I NA ZEMLJI MIR, MEDJU
LJUDIMA DOBRA VOLJA,
MIR BOZJI HRISTOS SE RODI!
SVIM HRISCANIMA KOJI
BOZIC SLAVE PO
JULIJANSKOM KALENDARU.

„LJUBAV? TO JE VRIJEME I PROSTOR MJERENI SRCEM“.
Marsel Proust

Dragi prijatelji,
Impresije kao sto je ova, ispjevana pjesmom iz „Bijele kule“ nisu rijetke za sve one kojima se posreci da hodocaste u Prashanty Nilayam. Manifestacije ljubavi, druzenja, snage emocija, istine, vjernosti, zahvalnosti, uzbudljive pustolovine, mira i spokoja, sve su to dokazi puta u svjetlost… ali covjek je, nerijetko, zaslijepljen kazanim i pokazanim, a za dokaze mu treba i pinku srca, sto daje za pravo velikom Proustu:

20. IMA LI STO LJEPSE OD LJUBAVI

Ima li sto ljepse od ljubavi i druzenja Boga i covjeka? Ima li sto dirljivije, mocnije? Ima li sto blazenije? Ima li neki bolji put u srce postojanja? Ima li sto istinitije? Ima li, napokon, vece vjernosti od Bozje, vece zahvalnosti no u covjeka na pragu prosvjetljenja? Ima li uzbudljivije pustolovine i cvrscega jamstva spokojstva?
Dosao sam ti pokazati to sto sam ti kazao. Dosao sam ti djelom pokazati kazano, došao sam ti dokazati…

„Bijela kula“, knjiga 65. Zapisala Vesna Krmpotic

Puno pozdrava iz Sombora od Josipa
PS. Svim utjelovljenjima ljubavi koji su poslali priloge za ovaj mail, od srca hvala.
…….

__

(СЛИКА ИЗ ПРОКУПЉА; Д: БОРИСАВЉЕВИЋ)
(СЛИКА ИЗ ПРОКУПЉА; Д: БОРИСАВЉЕВИЋ)

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

БЛАГОСЛОВ БОЖЈИ НЕКА ПРАТИ ВАС
И ВАШЕ ДЕЛО НА СРЕЋУ НАШЕГА НАРОДА!
СРДАЧНО,
ДРАГАН БОРИСАВЉЕВИЋ
ПРОКУПЉЕ

ПИСМА ПРИСТИГЛА У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ

http://www.edicijabranicevo.blogspot.com/
Иван Л. is8057120@gmail.com
Поштовани!
Као уредници Википедије на српском језику (http://sr.wikipedia.org) ангажовали смо се у изради ове слободне енциклопедије. У ову свима доступну енциклопедију желели бисмо да уврстимо и материјал са вашег сајта.
Делови Вашег материјала са Вашег блога http://www.edicijabranicevo.blogspot.com/ били би објављени под условима Creative Commons Attribution-Share Alike 3.0 Unported (http://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0/deed.sr). Укратко, по тим условима, свако би могао слободно да преузме, измени, користи и објави текст и слике уз услов навођења извора/аутора и да дело које укључује материјал са вашег сајта објави под истим или сличним условима.
Такође вас позивамо да слободно користите текстове из нашег фонда чланака који стално расте и допуњава се.
Уколико нам дозволите укључивање вашег материјала како је горе објашњено, ваш сајт ће на нашим страницама бити наведен као извор. То вашем сајту може повећати рејтинг јер је Википедија један од најпосећенијих Интернет сајтова (и један од оних са најдинамичнијим растом), док су њени чланци често међу првим погоцима на претраживачима.
(1.04.2011)

**
Драги Имењаче, хвала Ти што си експресно огласио Павела…Ако намераваш да покренеш часопис јави како да пошаљем претплату (Упутница, Рачун…), а мним да би могао да обавежеш све Чланове Сазвежђа да уплатом од нпр. 1000 дин. обезбеди новац. Да сам на твом месту обратио би се и Мин. културе, јер то што радиш је „Џиновски посао, достојан дивљења…“ (Стеван Бошњак у разговору са мном…), а верујем да они не могу остати слепи и глуви на оно што је урађено, на твоју жртву и рад на „ползу отачаству“. (….)
Данас идем код Недељка Богдановића. Предложио ми је да текстове публиковане у „Политици“ о мом „Сеоском животу“ и код Тебе скупимо у књигу. Он је спреман да напише поговор, да својим знањем и умећем помогне да књига буде како и доликује. Ево, разведрило се, иду нам бољи дани, ја у суботу идем у Завичај. О томе у мојим „Листовима на ветру“ који ће ускоро бити књига. (…)
Уз срдачне поздраве, Твој МирОСлав
(7. мај 2014)

**

Јован Пејчић: Много интересантно, прочитајте обавезно!

Татари – српска пошта у 19. веку

Петсто година српски државни курири, „татари“, на коњима су преносили дипломатску пошту између Београда и Цариграда. Док су се, примера ради, јахачи „Пони експреса“ (1860–1861, Сједињене Државе), по принципу штафете мењали на сваких 120 до 160 километара, српски татари јахали су и преко 900 километара без одмора.
Код Срба, једини „подсетник“ на постојање татараписмоноша јесте клупа испред зграде Главне поште у Београду, са плочицом на којој су исписане година рођења и смрти Ристе Прендића (1800–1892), последњег српског татарина, и улица посвећена татарину Богдану Ђорђевићу.
Татари, дипломатски курири, носили су дипломатску пошту не само према Цариграду, Травнику, Солуну или Видину, већ и важну пошту за нахије по Србији.
Тако, Риста Прендић је у својој 67. години (што је у то време била дубока старост) донео султаново писмо да се дозвољава повлачење турске војске из Србије. У марту, по снегу, прејахао је преко 900 километара од Цариграда до Београда.
Када је Риста стигао у Београд, Анастас Јовановић, дворочуправитељ код кнеза Михаила, видео га је како долази и питао:
– Шта ти је, Ристо?
А овај му је одговорио:
– Само код Кнеза.
Понудио се Анастас још једном да преда писмо уместо њега, јер је Риста био страховито уморан, али је стари татарин једнако одговарао: Не, не, само код Кнеза.
Позвали су Кнеза, а Риста му је предао писмо и пао од изнемоглости.
Врло лако је тада могао да умре. Спасли су га тако што су га затрпали у велико корито са кукурузним брашном, где је остао 30 сати. Будили су га на сваких три, четири сата и давали му по једно ровито јаје и мало француског коњака и он је преживео – каже Милорад Јовановић, кустос у ПТТ музеју.
Раздаљина од Београда до Цариграда у оно време се прелазила за око 186 сати путовања. Када су обични људи путовали тако далеко, користили су мензулане – поштанске станице (у некима се само вршила замена коња, а постојале су и оне у којима је могло и да се преноћи). Јахали су по 12 сати, па одмарали.
Али, татари уопште нису спавали – након што би узјахали коња у Београду, сјахали би тек у Цариграду. Нису смели да спавају, и избегавали су и да се заустављају, јер су носили важна писма која су могли да им украду.
– Татари су били ниски растом, као џокеји, и жилави. Док су обични смртници од Београда до Цариграда путовали око десет, петнаест дана, татари су ту раздаљину прелазили за око седам. Да би остали будни, пили су татар-кафу. То је мешавина сувог праха од кафе, мало шећера и хладне воде, која се обликује у грудвицу и стави на језик, да се топи док ја¬шете. Иде право у мозак, држи концентрацију и спречава да заспите. Када су били на задатку, татари нису смели да преједу, јер је од јела могло да им се приспава. Зато су обично пили горки чај без шећера, а можда би појели и мало сомуна – објашњава Јовановић.
Према Јовановићевим речима, сачувани су подаци и о пар брзинских рекорда. Татар Богдан Ђорђевић прејахао је пут од Цариграда за пет дана да би донео копију Хатишерифа из 1830, којим је Србија постала Кнежевина, и за то добио 500 дуката. Још бржи од Ђорђевића био је Лазар Аранђеловић, звани Инџе (на турском: ситно), врло пргав човек, карађорђевац, који је једном приликом „откачио“ и Кнеза Милоша. Инџе је Кнезу Александру Карађорђевићу донео берат (султанову дозволу) да може да буде кнез у Србији за нешто више од четири дана.
Али, најбржи је био Риста Прендић.
– Десило се једном да је Лазар Аранђеловић одјахао са неким писмом Кнеза Милоша у Цариград. Сутрадан по његовом одласку, Кнез је сазнао нешто што је мењало ситуацију, па је, изнервиран, направио гужву по конаку. Једини се Риста усудио да га пита зашто је бесан. Кнез му је објаснио да је послао писмо по Инџету, али да су се околности промениле и да не зна шта да ради. Риста му је предложио да напише друго писмо, а он ће покушати да стигне Инџета. Инџе је био рекордер и стићи га са даном кашњења било је незамисливо. Међутим, Риста га је стигао у Једрену, две, три станице пре Цариграда, за 100 сати. Инџе, вероватно, није превише журио – каже наш саговорник.
Риста Прендић, рођен у Алексинцу, био је дипломатски курир Кнежевине Србије до 1837. лични татарин кнеза Мило¬ша, а од 1837. до 1855. и енглески дипломатски курир (у служби енглеског конзула у Србији Џорџа Лојда Хоџеса), на основу чеа је од Енглеза добијао плату, десет дуката месечно. Његова кућа је својевремено била једна од најлепших и највећих у Алексинцу и служила је као зграда британске поште.
За разлику од Прендића, темпераментни Инџе није дочекао да ужива у старости. Пре него што се кнез Милош 1859. вратио на престо, склонио се из Србије у Цариград, јер је знао да га Милош неће поштедети. Тамо је живео неко време, док Обреновић није послао неког пропалог трговца да га убије. Наиме, Инџе је у Цариграду посећивао неке српске трговце, у чијој се кући једног дана појавио и Милошев плаће¬ник, кога су ови одраније познавали из Београда. Када је Аранђеловић изашао из куће, придошли¬ца је кре¬нуо за њим, ударио га ножем у груди и убио. Током испитивања у турској полицији, признао је да је за то убиство био плаћен.

***
Подрав и много среће у Вашем мисионарском раду
Светозар Н.Поповић

IV

ЂАВОЉЕ КОЛО

На дан свети багремово цвеће цвета

У бездану из понора увријеше сви проклети

Прљавијем током тече проток наде у безнадје

Сахрана је без истине сахранила моје наде

Празним простор од гомила што вријеме нагомила

Крш до крша у Рудину поврх Плата

Моје кости кроз вријеме згомилаше ко некада

Од гомиле до гомиле траг у магли нешто крије

Сва прљава уточишта душе моје која није

Насред прага без огњишта затрпала моја врата

Са стадима којих нема на ровине коров класа

У пепелу утиснута свака стопа мога паса

Траг у магли што остаде на камену од корака

Нестадоше сви потоци пресушује ријека свака

У муљу је умуљана моја рука до лаката

Обје су ми преломљене отвори се моја рака

И кад крочим до комшије да дозовем неку наду

Комшија је својом кавгом затрпао кућна врата

На прагу су затрпане старе стопе ђедовина

Нема више у кораку наше стопе опанака

V

ЂАВОЉА ИГРА

Запрљасмо убрисима тешке руке од мотике

Испразнисмо сва сјећања и откосе сјенокоса

На угичу звона нема звони нека нова јека

Стадо чува од вукова окоћена тек вучица

Чобани су од свог стада само чактар сачували

Па без стада око грла чактар себе објесили

Звони чактар на звоњаву крај поила и корита

Одзвањају на сред прага сви трагови од копита

Рукавима обје руке тудје чело обрисано

Зној покапа по огњишту са верига кота паде

Окиде се алка прва са храстовог старог прута

Са шљемена потекоше неке нове кишне капи

На огњишту насред куће утули се пламен сваки

Нема више оне јеке посустала на крај села

Нема више камо оде задња прича са сијела

Распродаше сва огњишта и коријен гдје храст жили

Нашу прошлост у истину низ Плато су преточили

Нема клетве уклето је од поила до поишта

Задње чаше на чатрњи испред оне старе куће

Жедан језик жеђ утоли па из чаше воду проли

Преко прага на огњиште те се пламен сам утули

Мјесто крста иза куће замотуљак замоташе

У башту је испод куће рало јаје изорало

Закопано у Орашје у ливаде прву бразду

Неки ђаво закопа га и угаси над у наду

VII

ГУВНО

Поља житна покошена гувна стара оврхоше

Одлећеше са сред села кавгом својом у кљунове

Неке птице с класјем хлебним сваку наду прелетјеше

Сву слободу овог неба на крилима поломише

Опосише опошљено започето на буњишта

Обраше их у бербама обраше их да у ништа

Ова поља узорана у кандзама свака башта

Да би птице овог неба искљувале старе ране

Лети опет исто јато узлећела нова вика

Соколи су на литице поломили своја крила

Завадјене крилатице речене су некад прије

На кошћели у дрвету људског лика више нема

Нема лика ни наличја ова зора која свиће

Долијећу нове птице излеже се ново тиће

Тићад ова из кљунова тудју муку искљуваше

Све се стисло у окове оковаше име наше

У гувну је мјесто коња упрегнута нова марва

Из носа им без убриса роје муве много ларва

На танко је ко у диму задимило усред горе

Чобан гони задње стадо како стићи прије зоре

Пропланци су сјенокоси плодне њиве заораше

Задњу бразду без плугова заорану нама даше

Заораше над у Бога искри бразда ко и прије

Старо гувно насред села да се жито свуда сије

Биће сјетве и сјемена у простору који стаса

Населит ће старе куће неки народ нова раса

Стари пророк на истину прорече нам нову браћу

Жута раса која носи гувном нашим своју наћву.

**
Јелена Ленголд:
Šta treba da uradim da vas ubedim da me skinete sa svoje mejling liste???
Apsolutno me ne zanimaju mejlovi koje mi šaljete.
Budite ljubazni pa prestanite.
(14. јун 2014)

(Иван : Довољно је само једна реченица, друга у Вашем писму.
Све остало је, и сами знате, већ нешто друго.
Не треба да се секирате, обрисани сте. – 15. јун 2014)

**
Молим Вас поштовани да ми убудеће не шаљете ваш БИЛТЕН јер нисам обожаватељ тема и аутора из комунистичке Југославије. Унапред захвалан, професор Зоран Ђурић – председник Књижевног друштва Свети Ћирило и Методије.
(17. јун 2014)

Интересантна је кореспонденција српских писаца у којој један упорно пише латиницом, а други ћирилицом. Обично нормални народи знају, признају и поштују једно своје писмо. Да ли је то одраз подељености у народу или одраз подељене личности. Моја молба да ми не шаљете свој БИЛТЕН била је добронамерна јер не желим да читам дела аутора које су КОМУНИСТИЧКЕ власти југославије протежирале. Будући да ми ви нисте сувише познати вероватно су вас протежирали мање од осталих, одатле и сви остали проблеми. Сада имате неки свој простор какав-такав и имате могућност да објављујете шта хоћете и кога хоћете, али суштина је, без љутње, у томе што ја све то што ви из разних, вама знаних и незнаних разлога, морате да објавите ја, хвала богу, не морам и колико видим нећу да читам. Иначе, потпуно сам релаксиран око ваших изјава, чак сте ми остали у пријатном сећању. Здрав поздрав, професор Зоран Ђурић.
(18. јун 2014)

==
Иван:
Веома поштовани Господине,
обрисаћемо Вас, без обзира на Ваше праве разлоге. Дугујемо Вам и извињење, што сте уопште добијали Билтен београдских „Заветина“ – по свему судећи неко од Ваших пријатеља нам је проследио Вашу интернет адресу. Што се тиче „Заветина“, немојте етикетирати оно што не познајете: чуди ме да нисте приметили, да су „Заветине“ антикомунистички конципиране од почетка. Оснивач Господин Лукић, као приватни и независни издавач, никада није примао помоћ владе ни Југославије ни Србије, то кажем елементарног поштења ради, и зато што на своју руку људима и у Србији и у свету, дистрибуирам тај Билтен. За мене сте Ви неко ко је сасвим непознат и можда опомена да непознатима и не препоручујем Билтене, као и друге ствари. Е, сад, овај коментар је изазван Вашим…
Све најбоље,
(18. јун 2014)

**
Поздрав из Цириха
и хвала пуно!!!!
Латинка
(Латинка Ђорђевић – захваљује на „Билтену Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“) 20. јун 2014.

Из пристиглих писама ранораниоца

Драги Имењаче, мој краткотрајни боравак у цивилизације се завршава. У недељу сабајле одлазим међу горе зелене. Шаљем Ти за Сазвежђа Батино читање моје поезије. Да ли ћу успети да штампам збирку не знам, довољно је што и на овај начин шаљемо Глас.
У прилогу је и садржај текстова које Недељко (Богдановић) својом вољом сређује за књигу. Ако можеш напиши који су „објављени“ код Тебе испод назива (Садржај). Нажалост, неке податке немам, а имао сам малер са претходним лап топом. МирОСлав из Трешњевице


Imenjače, kao „borac za malinarska prava“ dobih od Pesnikinje Tatjane Ugovor. Pogledaj, gde smo stigli, gde se nalazimo.
Ne zamer što te zatrpavam ovakvim stvarima. Od nedelje nema javljanja.

Мирослав Тодоровић (аутпортрет) (фотодокументација Заветина, 2012)
Мирослав Тодоровић (аутпортрет) (фотодокументација Заветина, 2012)

________ Прилог:

• Tatjana Dan Rakic Мирославе, сасвим случајно дођох до уговора који један „произвођач малина“ нуди берачима за ову сезону. Мислим да ће бити веома интересантно прочитати, поготово напомену која је дата посебно. Ужас!!! Делим ово да свет види.

Radnik____________________ iz __________ ul. i br. ______________jmbg _______________
i
Poslodavac _________________ iz __________ ul. i br.______________jmbg _______________
Zaključili su u Arilju dana __________ 20___ godine.
UGOVOR ZA BERBU MALINA
U kome su se sporazumeli o sledećem:
Član 1.
Sezona branja malina traje orijentaciono od 20 do 30 dana (vredniji radnici ostaju nekoliko dana duže u zavisnosti da li ima posla, maksimalno do 40 dana). Svi dani su radni, osim ako poslodavac ne odluči da se pauzira usled nedostatka posla, vremenskih smetnji ili za neke radnike u slučaju zdravstvenog problema, ili nekog drugog razloga koji sprečava te radnike da privremeno obavljaju posao branja malina. Očekuje se da radnik, koji misli da ne može da zadovolji uslove, koji će biti objašnjeni u sledećim članovima, NE PRIJAVLJUJE za ovaj posao.
Član 2.
Radnik koji dođe na radno mesto, kome je obezbeđen ugodan smeštaj i pristojna hrana, dužan je da završi posao do kraja (trenutka kada poslodavac proceni da nema više posla za tog radnika). Može da napusti posao jedino iz OPRAVDANOG RAZLOGA (zdravstvenog problema, smrtni slučaj u porodici, ili neki drugi razlog koji će poslodavac korektno proceniti da li je za napuštanje posla). Ako poslodavac ima sumnju u navedeni razlog zbog koga radnik hoće da napusti posao, može da traži od radnika da dostavi pismeni dokument koji opravdava njegov razlog (ako je moguće da radnik obezbedi takav dokument). Ukoliko posao napusti iz opravdanih razloga isplaćuje mu se dotadašnja zarada. U suprotnom ako napusti posao odlazi BEZ NOVCA, ili možeda obezbedi adekvatnu zamenu. U slučaju da obezbedi adekvatnu zamenu dobija polovinu novca. Ako radnik koji vrši zamenu završi zadovoljavajuće posao (za koga važe isti uslovi iz navedenog ugovora), radnik dobija na račun drugu polovinu novca (radnik koji je izvršio zamenu svoj novac). U suprotnom radnik neće dobiti drugu polovinu novca. Poslodavac može u bilo kom trenutku da donese odluku da radnik napusti radno mesto, ako ne zadovoljava uslove pri radu (biće isplaćena zarada do tog trenutka).
Član 3.
Radnici kada počnu sa radom NE SMEJU NAPUSTITI RADNO MESTO ni u jednom trenutku bez odobrenja poslodavaca ili drugog lica koje je ovlašćeno od strane poslodavca.
Član 4.
Radno vreme počinje u 06h (u 05h u slučaju da se radnici međusobno dogovore, radi produžavanja pauze od 45 minuta na 1h i 45minuta, koja je oko16h), očekuje se da svi radnici budu na radnom mestu u to vreme. Prva pauza je oko 11h za doručak i ona traje oko 1h. Sledeća pauza je oko 16h za ručak i ona traje oko 45 min. Posle nje berba se nastavlja do mraka. Kada se završi berba za taj dan, radnici idu na večeru. Radnicima se savetuje da što pre obave obaveze oko lične higijene i da odu na spavanje da bi bili odmorni i spremni za sledeći radni dan.
Član 5.
Svaki radnik će biti nadgledan od strane poslodavca ili nekog drugog lica koje će dobiti ovlašćenja od poslodavca. Radniku se preporučuje da prima savete od lica koje ga kontroliše (može mu se obratiti za sve nejasnoće), što će mu pomoći u što boljem izvršavanju posla.

Član 6.
Svaki radnik na početku reda u malinjaku dobija određen ali isti broj praznih gajbica. Utrenutku kada poslodavac od njega zahteva, dužan je da prikupi napunjene gajbice na mesto gde mu poslodavac kaže radi premeravanja, a potom se vraća na radno mesto ili gde već ga poslodavac uputi. Svaka zloupotreba (laž i pokusaj prevare poslodavca ili drugih radnika) kažnjava se rigorozno(smanjenjem zarade ili gubitkom posla)!
Član 7.
Poslodavac će u toku dana dok traju radovi obavestiti radnike o iznosu norme (ostvarivanje cele dnevnice) u kilogramima,koliko je svaki radnik nabrao kilograma i zaradu (ako je utvrđen iznos dnevnice) za prethodni dan. Biće određivano koliko kilograma će iznositi norma vrlo korektno za svaki dan (u zavisnosti od krupnoće malina i količine zrelih malina). Svaki radnik koji shvati ozbiljno posao, uz normalnu brzinu branja malina bez ikakvih problema može dostići normu. Očekuje se da radnik bude što vredniji, da bi i poslodavac i on po završenoj berbi bili zadovoljni. Radnik koji nabere više malina od norme njegova zarada će biti veća od dnevnice, takođe radnik koji nabere manje malina od norme zarada će biti manja od dnevnice (biće matematički izračunato koliko će iznositi). Radnik može pogledati za vreme pauza i na kraju radnog dana koliko je nabrao kilograma. Vredniji radnici stiču obezbeđeno radno mesto i u narednim godinama.
Član 8.
Radnik je dužan da čuva svaki inventar kojim se služi u toku trajanja boravka kod poslodavca. Takođe dužan je da vodi računa o rodnim granama i sadnicama malina ne lomeći ih prilikom berbe. U suprotnom može biti kažnjen smanjenjem zarade i gubitkom posla.
Član 9.
Radnik mora biti viši od 165cm (zbog visine malina) i da ima manje od 50 godina. Da nema nikakav veći zdravstveni problem, da ne bi doveo u neugodnu situaciju i sebe i poslodavca. Ne primaju se radnici sa slabijim vidom i alkoholičari, kao i osobe koje konzumiraju narkotike i neke slične supstance sto mogu da ometaju njihov rad.
Član 10.
Dnevnica će biti određena pre, u toku ili na kraju sezone. Biće onolika koliku bude većina poslodavaca u okolnim opštinama odredila (pošteno će biti isplaćen svakidinar koji radnik zaradi, ako se pridržava pravila koja su u ugovoru navedena i koje poslodavac od njega očekuje i zahteva). Radniku će pre dolaska biti rečeno koliko će orijentaciono iznositi dnevnica.
Član 11.
Svaki radnik je dužan po dolasku kod poslodavca da priloži ličnu kartu (ili pasoš) i potpiše navedeni UGOVOR.
Član 12.
UGOVOR stupa na pravnu snagu danom potpisa ugovornih strana, važeći je i bez overe kod nadležnog suda. Ugovor je sačinjen u dva istovetna primerka.

POTPIS POSLODAVCA POTPIS RADNIKA
_________________________ _________________________


Tatjana Dan Rakic И сада напомена тзв. произвођача која иде уз уговор

NAPOMENA

– Ne primaju se radnici Romske nacionalnosti (zbog neslaganja sa radnicima druge nacionalnosti i mogućih posledica koje mogu nastati međusobno u toku zajedničkog boravka kod poslodavca)!!!
– U slučaju da pada kiša u meri da ne može da se vrše poslovi, radnici će dobiti odobrenje da idu na vanrednu pauzu. Savetuje se radnicima da nakon vanredne pauze ulože trud da što više dostignu normu.
– U dosadašnjim godinama svi radnici koji su korektno odradili posao, bili su jako zadovoljni uslovima rada i zaradom.
– Radnici sa sobom treba da ponesu dovoljno odeće za toplo vreme i za hladno vreme (jutra su hladna i takođe hladno je kada je kišno vreme). Poneti nekoliko dukseva i pantalona (trenerki…) u slučaju da se nakvase da mogu da se promene. Takođe obavezno je poneti papuče i neku obuću koja ne propušta vodu (u slučaju mokrog zemljišta usled kišnog vremna). Svako mora imati kod sebe kačket (šešir…) zbog zaštite od sunčanice i prikrivanja očiju od sunca (predstavlja problem prilikom branja vrhova malina jer od obasjaja sunca ne vide se maline).
– Ko želi može poneti posteljinu za spavanje.
– Poneti sa sobom ličnu kartu ili pasoš (OBAVEZNO) i zdravstvenu knjižicu u slučaju zdravstvenog problema.

*
Miroslav Todorović Благодарим на читању и коментарима који су допунили и оснажили мој текст: Песникињи ТатЈАни Дан Ракић, песнику Братиславу Р. Милановићу, вајару, проф. Драгиши Обрадовићу…. Глас „вапијућег у пустињи“ је стигао до њихових срца и они су се оГЛАСили и тиме потврдили да овај вид оглашавања има смисла.

Из писама пристиглих у последње време (8)

Само вас гледам-Бела Тукадруз (2008)
Само вас гледам-Бела Тукадруз (2008)

Поштовани имењаче,
шаљем Вам каталог који је министарство припремило за Лајпциг 2011. год. Иначе сам од данас у болници до даљњег (једно дуже вријеме), тако да се не изненадите што ме нема. Одлазак ми тешко пада, клиника је у другој покрајини, бићу далеко од куће… Не знам шта да бих Вам лијепо рекао. Дуже вријеме сам се „учаурио“. Но понио сам Ваша дјела са собом (и она у електронском издању)…
Чувајте здравље. Ваш (неваљали) Мирослав.
П.С. Нисам се у први мах снашао па је изнад овог јављања насала грешка (у дуплом издању)
25. јул 2014, 16:00 ч

*

„Razgovor sa dušom“

Poštovani Miroslave
Čast mi je da otvorim knjigu (koju sam „završio“ pre par dana) u vašim Novinama Budućnosti! Ili vašim Novinama Budnosti!
:..
31.07.2013 , 12.50 (пре 57 минута)
Slobidan Cvorovic,

*
Postovani uredniče Lukiću, malo kasnim sa odgovorom. Bilten bih veoma rado, hvala.
evo i toga što obećaste proslediti Tomaševiću…
Svi vi ste za mene pravo otkriće…
Pozdrav.
Zorica Janakova 
zoricajanakova@gmail.com
*
… Поштована Зорице,
примио сам Вашу пошиљку.
Прелистао је.
Мало сте ме збунили, јер има два фајла. Један је – „Томашевићу “  – да ли то у целини да проследим Томашевићу? Или само „Молитве“?
Други фајл „Отварање“, претпостављам да сте послали мени, тј. „Заветинама“?
Треба да  потврдите.
Укључио сам Вас, добијаћете Билтен, већ следећи, ускоро.
Молио бих Вас да  потврдите да међу оним стварима које сте послали за „Заветине“, да то није у целини штампано, а ако јесте, назначите, где, кад и како. Пошто се лично не познајемо, молим Вас да  то потврдите. Ја све не могу објавити одједном, али сукцесивно могу, пре свега оно што ми се допадне, и што се „уклапа“ у неку узлазну линију ЗАВЕТИНА. Није лоше да пошаљете и нешто својих фотографија, јер барем дигитална издања и интернет то допуштају.
Ја ћу одмах послати Томашевићу оно што је за њега…
Е, сад да сте Ви мени – добро. Дирнуло ме је Ваше обраћање Господу. То је писано искрено, чини ми се, за разлику од чета ових нагло преобраћених побожњака- надри песника.
Све најбоље, и јавите се што пре,
М.Л.
*
Драги господине Томашевићу,
прочитах вашу критику Карановићу и нашим овдашњим књижевним критичарима, онда вашу поезију ишчитавах…
Одјутрос читах песме неколико младих песника и зачуди ме, кознакојипут, количина ружног у њима. Асоцирах ваше снегове и сметове, чистоту и бол, и још више се растужих. (Е сад ћу баш морати… писати му).
А песме моје, да су објављене, па могла бих их се и стидети, те наивности…, као појава које већ више и нису од овога света и за овај свет…
Поштовани Томашевићу, Вас одликује раскош многоречја. Шаљем вам неколико песама, од прве ка последњој (не пишем више): занимљиво је како су речи са песама временом о(т)падале, као лишће. Од пролећне бујности до голих па и поломљених али ипак песму чинећих… неколико преосталих грана. Да сам се чудила и плашила докле то речи могу отпадати а да ипак остане, или управо постане, песма…
Ви сте наштедимице молитвено писали, ево моје четири молитвене песме.
Поштовани Томашевићу, поетску прозу Отварање вам превасходно шаљем, из разлога размишљања иза и над (на)писаним, што ви посебно волите.
Када је Отварање било написано открила сам да га је исплело неколико речи, међусобно супротстављених, понављајућих и преображавајућих (косо су штампане у тексту: ћутање и реч, мисао и додир, игра и ред). Оне се вију и уплићу око појмова – стубова приче: Другост, Праг и Вода (Праг је брана продирању Воде Другости…), што се све такође накнадно испоставило, у готовом тексту открило. Прича се плете и око појмова Отварање, Предавање и Припадање, ни њих нисам  унапред свесно желела…
(Било би боље уместо о плетењу говорити о ткању: потка и основа, зар не?)
Такође ме чуди како је већ готове одељке текста било могуће накнадно успешно мисаоно и логички насловити, нпр. Немоћ спознајног у захватању Другости…, дакле прво испевати па (о)(с)мислити
Говори ли све ово о потреби певања да не мисли док пева? Ви мислите супротно, када се ради о битној поезији или поезији бивања, зар не? Да мисао мислећи једино може… запевати (досегнути певање). Није ли Немоћ спознајног у захватању Другости у основи ових питања? Но, Живот треба питати, све ово, зар не? А не пусто људско умовање. Драго би ми било да је у Отварању ова питања постављао и на њих одговарао, те и причу писао, САМ ЖИВОТ.
Поздрав, Зорица Јанакова
Отпадање речи, као лишћа опадање 
Испраћај песме 
Лакше сам те, песмо, душом породила
Него после нашла кога
Даном пуста, ноћу пјана
Сврнула га у пролазу

Врлуд стазом недолазом

Да бих тебе, лудо дете
Стих за стихом скидајући повој скраму
У наручје макар чије
Начас само дивно дала

Кудељ семе златно бреме

Да ми дозриш у дну ока
Ничијег ока, шарен скока
Пегом сунца у подневју
Зимског днева лажом рујном

Мук да свијем из утробе исповијем

Па те гледам, бибер чедо
Док стопалца ти се небом плету
Небом вију свет(л)ост пију
Мисао коју пусти лелек

Ти одлазиш ми

Свету свелек.

*

(Вашар на Светог Илију, Велико градиште, драгуљ-град. Бела Тукадруз- пристаниште, 2. август 2013. Снимак Иван Лукић)
(Вашар на Светог Илију, Велико Градиште, драгуљ-град. Бела Тукадруз– пристаниште, 2. август 2013. Снимак Иван Лукић)