Коритњак (пусто село близу Ниша), фотодокументација „Заветина“, снимак М. Тодоровић
ЧесТИти списатељу, Дон Кихоте издаваштва српског, пребродио си 199 препрека, обележио 199 кота, а ја Ти за 200 коту шаљем овај текст који, ако се власт дозове памети, може спасти од пропасти Србију. Озбиљно,са овом допуном иза потписа, Твој Мирослав из Трешњевице
„Ако Сербији не узбуду пружити мудрости и науке , то ће они сами себи бити Турци и мучитељи. И да ће викати: „Ми смо говорили да су нас Турци мучили и тиранили, а данас браћа наша нас горе муче и тиране.“
SRBI DA OBJASNE SVOJOJ DECI DA JE BOMBARDOVANJE BILO ISPRAVNO
Srbi moraju svojoj deci da objasne da je bombardovanje 1999. bilo ispravno, kako ona u budućnosti ne bi mrzela Atlantsku alijansu,
izjavio je nemački ambasador u Srbiji Volfram Mas na konferenciji o NATO koja je održana u Beogradu.
„Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput „NATO bombardovanja“.
Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas vaše dete upita: „Tata, ko je ovo uradio?“. Vi ćete mu odgovoriti: „NATO“. I šta onda očekujete od tog deteta da misli o NATO?
Za razliku od toga, ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali ja nisam mrzeo onog ko je to učinio jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio“, izjavio je Mas.
On je istakao da je, i pored toga, „ova zemlja mnogo drugačija nego pre tri godine, kada su huligani napali moju ambasadu“.
„Bilo mi je toplo oko srca kada sam video DS, SNS, SPS, G17 i LDP na sastanku sa Gvidom Vesterveleom kako složno izjavljuju da im je integracija u Evropsku uniju prioritet broj jedan.
To je fantastičan napredak u odnosu na pre tri godine“, istakao je Mas.
Error! Filename not specified.
L Užas!
I dalje nas bombarduju, samo mentalno!!!
+++
Volframe…
Prijatelju…
Mi tebe ne mrzimo.
Ali,
pozelimo ponekad da budeš u prilici da ti to svojoj deci tako objašnjavaš.
За ових безмало двадесет осам месеци, са електронске адресе Удружења књижевника Србије упутила сам вам око хиљаду писама, а сада ћу сасвим престати да вам пишем. Вест о томе је многе узбунила, распитују се, зову – тако да сам одлучила да вам се одавде обратим још само једном, па одох кући.
Ево мог отказа, који је 29. априла разматрао Управни одбор:
Будно око (Бела Тукадруз. Звижд, 3. мај 2013. Снимак Иван Лукић
_______________________________________________
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
УПРАВНИ ОДБОР
Уважене колеге,
Молим вас да прихватите моју оставку на чланство у Управном одбору, и то схватите као најаву отказа на радно место секретара Удружења књижевника Србије.
Досегла сам, за ове безмало две и по године, крајње границе своје издржљивости. Поред оскудице (вишемесечног изостанка плата), мучио ме је и однос са председником Радомиром Андрићем, који је склон да се о свему договара – али га мишљење које му се не допада толико раздражи да зачас плане и виче, изврћући саговорникове речи још у његовом присуству…
Кад сам недавно председника подсетила да ћемо ускоро ући у пети месец без плата, рекао је: „Тражите од државе“ – иако је, кад је прихватио функцију председника, добро знао колико и како држава даје.
То што ће осморо људи и на Васкрс отићи без динара помало га боли, али не довољно да начне залиху од четири и по хиљаде евра, коју још од прошле јесени чува за Сусрете писаца.
„Идите сви одавде кад сте такви! Нећете да се жртвујете за своје Удружење! Јесте ли свесни да ви постојите због Сусрета!“ – рекао је председник својим познатим тоном 24. априла 2013.
Како ја не постојим због Сусрета, него због свог сина и због поезије, растаћемо се 1. јула. То што сам безмало две и по године радила као да постојим због Удружења, сасвим је друга ствар.
Потпуни посвећеник ономе у чему сам, од 1. јула ћу се посветити свом животу, с којим се као човек нисам саставила две и по године.
Удружењу поклањам све небројене прековремене радне сате, као и трипут по пола годишњег одмора. Чланарину сам измирила до 2019. године. Плату очекујем до 1. августа.
Уважене колеге, седници заказаној за понедељак нећу присуствовати због мира у кући.
Поздрављам све добронамерне и увиђавне чланове Управног одбора.
У Београду, Мирјана Булатовић
25. априла 2013.
______________________________________________________________________
Након седнице Управног одбора, сутрадан ујутру, нисам успела да допрем до тачне информације: да ли је Управни одбор разумео мој предлог да останем на послу још два месеца – не у своју корист, већ у корист Удружења…
Намеравала сам да будућег секретара упутим у бескрај електронских ходника и кућица које сам развила за ово време, да утемељим сајт „Писци и дела“, као и да са Драганом Мраовићем обавим бар две трећине огромног посла за јубиларне, 50. Београдске међународне сусрете писаца, па да тек потом напустим Удружење књижевника Србије, до којег ми је увек стало.
Дакле, не знам шта је тачно одлучено на седници Управног одбора. Само ми је речено да ће се оформити стручна комисија која ће од мене преузети компјутер – као да сам га кући однела! (Та комисија нема надлежност да ме приведе, нећемо се срести.)
Жао ми је што нисам стигла да изузетног Бранислава Вељковића (којем су изненада натоварили дужност в. д. секретара – пре него што су прихватили или одбили датум мог одласка) обучим за рад на рачунару…
Укратко, све сам објаснила.
Надам се да ће ово моје писмо завршити у нашим „Књижевним новинама“, и да ће одважни Мићо Цвијетић потом објавити цео низ реаговања…
Свако добро свима. Мирјана Булатовић
(mirkapastirka@yahoo.com)
4. 5. 2013.
КОЛО 