Архиве категорија: тиха вода брег рони

Руски поклон за Србију: Непознати аутограм Десанке Максимовић / Сергеј Шчеглов

——– Пересылаемое сообщение ——–
От кого: Teritorija Kulture <kultoria@mail.ru>
Кому: seglov <seglov@inbox.ru>
Дата: Понедельник, 29 июня 2015, 16:19 +03:00
Тема: Fwd:  Ruski poklon za Srbiju: Nepoznati autogram Desanke Maksimovic

02

Члан Удружења новинара Србије (УНС), руски писац, преводилац српске
књижевности и академик Петровске академије наука и уметности мр Сергеј Шчеглов
пронашао је у приватној колекцији Санкт Петербурга књигу српске песникиње
Десанке Максимовић, са до сада непознатим аутограмом и посветом.

У посвети поменуте књиге Десанкином руком на руском је написано „Драгом
Решетову, са жељом да покаже један део свог живота. Десанка“.01

Књига са аутограмом најпознатије српске песникиње Десанке Максимовић у мају
ове године купљена је од колекционара и сада се налази у Славјанском
библиотекарском фонду Културног центра „Краснојарско воскресење“.

Руски песник и драматург и члан Удружења новинара Србије а и директор тог
центра Алексеј Чурилов рекао је УНС-у  да тражи „добру прилику да овај уникат
поклони библиотеци Српске академије наука и уметности, чији је члан била
великан српске поезије.03

Advertisements

Из писама пристиглих последњих недеља

*
26. јануар 2015.

Драги Мирославе,
Срећна Вам 2015! Нека буде здравља, рада, радости – у Породици, у књижевном послу.
Драги Мирославе,
Који су услови, осим добре књиге, у Вашем издавачком аргатлуку? Питам и због једног свог рукописа (360 страна комбинованог садржаја, од записа о књигама, преко биографија и голооточке рехабилитације, до записа језичких занимљивости из мога краја, формата 15:23), за који сам од Града добила новчану подршку (….) (са мојим порезом). Штампарија „М.“ одавде спремна је и на најмањи тираж. Последње две књиге ми је добро урадила. Ово је 8. моја књига по реду.
Бићу Вам захвална ако издвојите времена тек и да ми се јавите. Молим Вас, без икаквих обавеза!
Поздрављам Вас, драги Мирославе. Срећан Вам Свети Сава!
С поштовањем,
Веселинка Стојковић

27. јануар 2015.

Поштовани Мирославе,
Одавно нисам прочитала овако добро, овако разложно писмо, овако пуно писмо.
Хвала Вам много. Једино ми је жао Вашег времена. Но, ова Ваша забелешка може да постане трајна.
Видећу, размислићу што ћу и како ћу и како могу. Мени ништа друго и није важно, сем да се рукопис сачува, макар и у 20, 30 примерака.

А пратила сам Ваше путовање Пчињом. Фотографије… Посрамила сам се пред њима, пред Вама. Волим тај крај, обишла сам многа места, пођем радо тамо, у Трговишту сам и радила годину дана, а фотографија немам, нити записа, сем нешто ситних, површних.
Поздрављам Вас много, драги Мирославе. Од Вас се много учи. И још једном – Хвала! И свако добро!
Веселинка Стојковић
_______________________________________

17. фебруара 2015

Мирославе, хвала на промишљању, али ја више да се бијем са ветрењачама не долази у обзир.
Сарађиваћемо, ако треба правићемо у оквиру Заветина УМ, али ОВДЕ је све дотерало до дувара.
Ово је последњи маестрал.
Дуга се тама спушта.
Настављамо ми сарадњу, створићемо духовни покрет отпора…
овде су на делу колосалније ствари од ЧАСОПИСНЕ ПРОБЛЕМАТИКЕ…
дакле, ја се као Леонида никада не предајем, али сам веома сличан и америчком генералу ПАТОНУ:
НЕКА ОНИ ИЗГИНУ ЗА СВОЈЕ ИДЕЈЕ, БИТНО ЈЕ ДА НАШЕ ПОБЕДЕ.
За сада толико, размишљаћу о свему што сте ми написали и предложили.
Поздрав
Стеван Бошњак
__________________________

Власта Младеновић

Драги и поштовани Мирославе,
не замери, ја се баш не сналазим са овим новим техникама, али урадићу по упутствима. У сваком случају, пратим, читам – пишем.
А пишем Ти савести ради, ни због чега и ни за што друго. Пишем Ти због песме Разговор уморнога од историје и живота са својом душом. Антологијска песма. За све антологије. Толико.
Искрен поздрав, до јављања,
Власта Младеновић са истока.

03. март 2015. 12.55
___________________________________

*
10. 03. 2015.
Милијан Деспотовић

Браво Мирославе,
Ја поново верујем да се наша књижевност ствара ван институција и бори са њима. Ентузијазам нема плату, нема мито, остала му је чиста душа.
Милијан Деспотовић

...

Књижевна награда „Момчило Тешић“ за сезону 2013/2014.

По увиду у књижевна остварења у области белетристике за децу у претходне две године, жири у саставу: Раша Попов (председник), Милијан Деспотовић (члан) и Бранко Стевановић (члан), једногласно је донео одлуку да Књижевна награда „Момчило Тешић“ за сезону 2013/2014. буде додељена Оливери Недељковић за књигу прича „Причино дете“ (Чекић, Београд 2013) и Драгану Хамовићу за књигу песама „Змај у јајету“ (издање аутора, Београд 2013). Књиге објављене 2014. године остају у конкуренцији за награду у сезони 2014/2015.

Награду додељују књижевне новине „Свитак“ (Пожега) и она је утемељена поводом стодишњице од рођења књижевника Момчила Тешића (2011).

 

Из писама и порука пристиглих почетком 2015. године са разних страна (1)

(24. јануар 2015)
Драги Мирославе,

По команди: ”Главу горе”! ево очи ми испадоше ишчитавајући ваше Заветине. Блажене да су па ми и стварно очи поиспадале читајући их.
Колико су потребне на папиру сведочи овај болесник из Торонта да ми је најтеже било држати и померати екран компјутера док сам више лежао него седео испред њега и читао нови број ”Заветина”. И ево шта сам забележио:
Потребне као хлеб, као вода, односно као што је потребно оном ”мраву што уз стабло мили – … сунца и шећера”!
Ђовани Папини, Молитва Христу: ”…живиш животом који није човечји на човечјој земљи”;
Све ми се више свиђа твој израз ”наметачи” за професоре и уреднике режимских факултета и издавача;
Улак или застава ”Заветина”:
”… постоји жудња за једни штампаним на папиру часописом, који би изражавао судбину данашњих дана и земље у којој се штампа, незаражен књижевним модама и отпоран на поплаву стране књиге”
САЗВЕЖЂЕ ЗАВЕТИНЕ
”Читав свет може се у бисаге сместити.
Али мраву што уз стабло мили
треба више сунца и шећера.”

ДНЕВНИК ПРЕТЕКА
„Судбину су ми скројили, као човеку и писцу који је то одбијао да буде дуго-предуго, глупаци, гњаватори, песници, професори и наметачи”
Над судбином рукописа романа ”Дан шести” Растка Петровића.
МУЗЕЈ РЕНЕСАНСНИХ ДУХОВА
БЕЗДАНА УМЕТНОСТ
Из ”Нове Србије” Мите Ракића
– Посница св. Петке
Милош Јанковић ЗНАЧАЈНА КЊИЖЕВНА ПОЈАВА
О СУДБИНИ ВОЈВОДЕ БОЈОВИЋА
Иако знам да моја поема ПОШТОВАНА РУЉО не заслужује да нађе место међу мајсторски изабраним истинским песмама и песницима, без наметача, драго ми је да ме изабрао ненаметач Мирослав Лукић.
За много тога вам хвала: за све што сам ишчитао и навео, исто тако и за оно што нисам, за полемичку студију коју објављујем у наставциа и за песме Светислава Стефановића које ћу им сутра придружити. А данас подижем 4. наставак.
Главу горе! Презримо наметаче! Заборавио сам на јегуље Љ…, В… и друге пометине.
Срдачно,
Радомир Батуран

**

насл стр. двоброја Заветина+
насл стр. двоброја Заветина+

(4. фебруар 2015 – )

Драги Мирославе,
Заветине се, и поред огромних тешкоћа, појављују на радост и аутора и бројних читалаца. Овде у Црној Гори српски писац нема где да објави ни један једини редак. Све је замрло.
Поздрав,
Милица Краљ

**
( 8. фебруар 2015 – )
Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (00322)

Драги Мирославе Лукићу,
Хвала Вам и на овом и на свим претходним издањима билтена Сазвежђе
Заветина. Посебно бих похвалио двоброј
6-7 Заветине плус – штампане на
папиру и урезане на ЦД. Новине су заиста стооке. Све виде, све
забележе. Наравно битно и суштинско. Не баве се спорадичношћу.
Препуне. Информативне, И мудре. И доучне. И поучне. И научне. Праведне
су према свакоме. Према свачијем стваралаштву. Непогрешиво искрене.
Враћају ствари на своје место. Не баве се фарисејством као многе
књижевне новине и часописи. Не трпе лаж. Ни глупост. Препознају
вредност. Објављују нова и заборављена имена. Исправљају неправде
нанете, током деценија и векова, нашим ствараоцима. Њихова дела
враћају у жижу јавности.

Просто су загрцнуте од жеље да се све каже, одмах и сада.
Драги Мирославе Лукићу,
Новине које Ви уређујете, боље рећи Ваше новине, заиста су будне. Није
будност бити само будан у духу. Права будност је пробудити и ближњега
свога. Отворити му очи – стооке. Духовне очи. Унутарња светила.
Сазвежђа најфинотворније светлости. То се зове бити буднији и од
Буде. А то су наши ведски Срби знали, итекако. Да не наводим „Багавад
Гиту“ и друге најмудрије књиге човечанства, које наши паметари напамет
знаше и у памети носаше хиљадама година и нама донесоше. И лучу Веда и
Вида и Будности Вама предадоше, драги Мирославе Лукићу. Баш Вама. Не
по Вашој жељи, већ по избрању. Бог Вас је изабрао да то радите у име
Првописменог народа.
Кад отворим Зваетине, имам чему да се радујем. У овим новинама нема
пропадљивих текстова. Ни заборављених делатника. И свако ће добити
своје место у своје време, својом заслугом.
Нека Вас Свевишњи поживи још много лета,
на радост оних који Вас следе, подржавају, сарађују и не дају да
завлада мрак. А неће, ако Бог да. А и Ваша Сазвежђа Заветине су ту.
Она нас осветљавају. А светлост њихова је делотворна и подстицајна и
благотворна. Речи Ваших новина су благоухане, као тамјан и мислођин
(босиљак), драги Мирославе Лукићу, алијас Белатукадрузе.
Свако добро од Бога и људи
Ваш редован читалац
Мирослав Димитријевић

дигитална верзија истог двоброја
дигитална верзија истог двоброја

**
Slobodan Milošević
Јуче у 19.57

Хвала ти на твом великом труду. Слободан.*

__
* Господин Милошевић живи и ради у Зајечару, као адвокат

Idemo redom… / Nada Petrović

Poštovani Lukiću

Idemo redom…

Nisam znala da je takva praksa, od sada na dalje samo šaljem iz rukopisa… Iskreno govoreći do sada nisam ni vodila evidenciju gde sam i šta poslala, zato što izuzetno retko gde šaljem ( samo ako mi potraže ili mi preporuče)… Sazvežđe mi je, što stari kažu, leglo na srce, pa ću se malo i potruditi da se takve stvari ne ponavljaju…

Hvala za Bilten… Biće mi zadovoljstvo da ga isčitavam… I hvala za odabir pesama…

A sada malo, privatno, o meni…

Nada Petrović (novoprimljeni član Grupe Zz)
Nada Petrović (novoprimljeni član Grupe Zz)

Rođena sam u Aleksincu februara 59. Ne osećam Aleksinac zavičajem, pa i ne pominjem mesto rođenja… U martu 60.,roditelji su pokupili najosnovnije i preselili se ovde, gde sada živim, u prigradskom naselju Kragujevca… Čudno, ni ovde ne osećam da mi je zavičaj, iako sam se prilagodila i navikla, a navika je čudo…

Izgleda da sam ja jedna od retkih koji nisu imali zavičaj, pa bih najradije celu biografiju preskočila kada bi moglo…

Završila sam građevinsku tehničku… Započela studiranje matematike, krenulo lepo… Ali… Odustala sam, bez nekog opipljivog razloga kada bi neko posmatrao sa strane…

Dugo čekala na birou… Upala u građevinsku firmu i postala prva žena šef gradilišta za skoro 60 godina postojanja firme… Postala i opstala dok nije došlo previranje i presipanje u privatne džepove, prodaja, stečaj, tehnološki višak… I onda je krenulo… Jedna firma, druga… povremeno, privremeno… Bila sam i u Rusiji na Abhazijskoj granici skoro 6 meseci… Tamo je nastao Dnevnik za koji se nadam da ću nekada da ga objavim… Radila sam sa 20 nacija… Većinom muslimani… I gle čuda naše gore list me je obmanuo za plaćanje i isprobao sve vrste mobinga koje su evidentirane i one koje će tek da se imenuju… I, šta vredi što sam jedan od najboljih šefova gradilišta na ovim prostorima kada posla nema… Da… Trenutno sam bez posla… I prihoda… Ovaj posao koji po kući radim to se ne računa, jer nikada se nije u raboš stavljao sve dok je odrađen… Niko mi ne plaća niti kome ja ispostavljam račun … Odjednom imam vremena, al nemam para…. Nikada dva dobra zajedno… … Pišem, čitam, sređujem ranije napisano… Pokušavam da pronađem nekoga ko bi bio izdavač za roman… Ali, kako kaže Todorović loša mi adresa, pa se sve manje nadam… Pesme, priče, dnevnik, zapisi i još što šta što se sakupilo po beleškama, po folderima, po ovde onde listovima, sve to prebirem i pitam se : Čemu sve?

Dešavalo se ranije da sam uništavala svoja pisanija, jer me je to pitanje Čemu proganjalo… Dvadesetak rukopisa se vratilo u prah i pepeo… I nije mi žao… Žalije bi mi bilo da je stajalo, a da to niko nije pročitao…

… I… Evo iznova pokušavam da nešto od napisanog ugleda svetlo dana, ako uspe dobro je, ako ne uspe takođe je dobro… I sve je dobro dok u sebi imam ovu potrebu da pišem, jer za mene je pisanje život, a sve ostalo ( u ostalo ne računam predivnu decu koju imam), sve ostalo je životarenje…

Odužih ja a nije mi bila namera… Ispisah više možda nego što je trebalo… Ali šta je tu je…

Sve najbolje u životu i daljem radu

Nada Petrović

ПИСМА ПРИСТИГЛА У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ

http://www.edicijabranicevo.blogspot.com/
Иван Л. is8057120@gmail.com
Поштовани!
Као уредници Википедије на српском језику (http://sr.wikipedia.org) ангажовали смо се у изради ове слободне енциклопедије. У ову свима доступну енциклопедију желели бисмо да уврстимо и материјал са вашег сајта.
Делови Вашег материјала са Вашег блога http://www.edicijabranicevo.blogspot.com/ били би објављени под условима Creative Commons Attribution-Share Alike 3.0 Unported (http://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0/deed.sr). Укратко, по тим условима, свако би могао слободно да преузме, измени, користи и објави текст и слике уз услов навођења извора/аутора и да дело које укључује материјал са вашег сајта објави под истим или сличним условима.
Такође вас позивамо да слободно користите текстове из нашег фонда чланака који стално расте и допуњава се.
Уколико нам дозволите укључивање вашег материјала како је горе објашњено, ваш сајт ће на нашим страницама бити наведен као извор. То вашем сајту може повећати рејтинг јер је Википедија један од најпосећенијих Интернет сајтова (и један од оних са најдинамичнијим растом), док су њени чланци често међу првим погоцима на претраживачима.
(1.04.2011)

**
Драги Имењаче, хвала Ти што си експресно огласио Павела…Ако намераваш да покренеш часопис јави како да пошаљем претплату (Упутница, Рачун…), а мним да би могао да обавежеш све Чланове Сазвежђа да уплатом од нпр. 1000 дин. обезбеди новац. Да сам на твом месту обратио би се и Мин. културе, јер то што радиш је „Џиновски посао, достојан дивљења…“ (Стеван Бошњак у разговору са мном…), а верујем да они не могу остати слепи и глуви на оно што је урађено, на твоју жртву и рад на „ползу отачаству“. (….)
Данас идем код Недељка Богдановића. Предложио ми је да текстове публиковане у „Политици“ о мом „Сеоском животу“ и код Тебе скупимо у књигу. Он је спреман да напише поговор, да својим знањем и умећем помогне да књига буде како и доликује. Ево, разведрило се, иду нам бољи дани, ја у суботу идем у Завичај. О томе у мојим „Листовима на ветру“ који ће ускоро бити књига. (…)
Уз срдачне поздраве, Твој МирОСлав
(7. мај 2014)

**

Јован Пејчић: Много интересантно, прочитајте обавезно!

Татари – српска пошта у 19. веку

Петсто година српски државни курири, „татари“, на коњима су преносили дипломатску пошту између Београда и Цариграда. Док су се, примера ради, јахачи „Пони експреса“ (1860–1861, Сједињене Државе), по принципу штафете мењали на сваких 120 до 160 километара, српски татари јахали су и преко 900 километара без одмора.
Код Срба, једини „подсетник“ на постојање татараписмоноша јесте клупа испред зграде Главне поште у Београду, са плочицом на којој су исписане година рођења и смрти Ристе Прендића (1800–1892), последњег српског татарина, и улица посвећена татарину Богдану Ђорђевићу.
Татари, дипломатски курири, носили су дипломатску пошту не само према Цариграду, Травнику, Солуну или Видину, већ и важну пошту за нахије по Србији.
Тако, Риста Прендић је у својој 67. години (што је у то време била дубока старост) донео султаново писмо да се дозвољава повлачење турске војске из Србије. У марту, по снегу, прејахао је преко 900 километара од Цариграда до Београда.
Када је Риста стигао у Београд, Анастас Јовановић, дворочуправитељ код кнеза Михаила, видео га је како долази и питао:
– Шта ти је, Ристо?
А овај му је одговорио:
– Само код Кнеза.
Понудио се Анастас још једном да преда писмо уместо њега, јер је Риста био страховито уморан, али је стари татарин једнако одговарао: Не, не, само код Кнеза.
Позвали су Кнеза, а Риста му је предао писмо и пао од изнемоглости.
Врло лако је тада могао да умре. Спасли су га тако што су га затрпали у велико корито са кукурузним брашном, где је остао 30 сати. Будили су га на сваких три, четири сата и давали му по једно ровито јаје и мало француског коњака и он је преживео – каже Милорад Јовановић, кустос у ПТТ музеју.
Раздаљина од Београда до Цариграда у оно време се прелазила за око 186 сати путовања. Када су обични људи путовали тако далеко, користили су мензулане – поштанске станице (у некима се само вршила замена коња, а постојале су и оне у којима је могло и да се преноћи). Јахали су по 12 сати, па одмарали.
Али, татари уопште нису спавали – након што би узјахали коња у Београду, сјахали би тек у Цариграду. Нису смели да спавају, и избегавали су и да се заустављају, јер су носили важна писма која су могли да им украду.
– Татари су били ниски растом, као џокеји, и жилави. Док су обични смртници од Београда до Цариграда путовали око десет, петнаест дана, татари су ту раздаљину прелазили за око седам. Да би остали будни, пили су татар-кафу. То је мешавина сувог праха од кафе, мало шећера и хладне воде, која се обликује у грудвицу и стави на језик, да се топи док ја¬шете. Иде право у мозак, држи концентрацију и спречава да заспите. Када су били на задатку, татари нису смели да преједу, јер је од јела могло да им се приспава. Зато су обично пили горки чај без шећера, а можда би појели и мало сомуна – објашњава Јовановић.
Према Јовановићевим речима, сачувани су подаци и о пар брзинских рекорда. Татар Богдан Ђорђевић прејахао је пут од Цариграда за пет дана да би донео копију Хатишерифа из 1830, којим је Србија постала Кнежевина, и за то добио 500 дуката. Још бржи од Ђорђевића био је Лазар Аранђеловић, звани Инџе (на турском: ситно), врло пргав човек, карађорђевац, који је једном приликом „откачио“ и Кнеза Милоша. Инџе је Кнезу Александру Карађорђевићу донео берат (султанову дозволу) да може да буде кнез у Србији за нешто више од четири дана.
Али, најбржи је био Риста Прендић.
– Десило се једном да је Лазар Аранђеловић одјахао са неким писмом Кнеза Милоша у Цариград. Сутрадан по његовом одласку, Кнез је сазнао нешто што је мењало ситуацију, па је, изнервиран, направио гужву по конаку. Једини се Риста усудио да га пита зашто је бесан. Кнез му је објаснио да је послао писмо по Инџету, али да су се околности промениле и да не зна шта да ради. Риста му је предложио да напише друго писмо, а он ће покушати да стигне Инџета. Инџе је био рекордер и стићи га са даном кашњења било је незамисливо. Међутим, Риста га је стигао у Једрену, две, три станице пре Цариграда, за 100 сати. Инџе, вероватно, није превише журио – каже наш саговорник.
Риста Прендић, рођен у Алексинцу, био је дипломатски курир Кнежевине Србије до 1837. лични татарин кнеза Мило¬ша, а од 1837. до 1855. и енглески дипломатски курир (у служби енглеског конзула у Србији Џорџа Лојда Хоџеса), на основу чеа је од Енглеза добијао плату, десет дуката месечно. Његова кућа је својевремено била једна од најлепших и највећих у Алексинцу и служила је као зграда британске поште.
За разлику од Прендића, темпераментни Инџе није дочекао да ужива у старости. Пре него што се кнез Милош 1859. вратио на престо, склонио се из Србије у Цариград, јер је знао да га Милош неће поштедети. Тамо је живео неко време, док Обреновић није послао неког пропалог трговца да га убије. Наиме, Инџе је у Цариграду посећивао неке српске трговце, у чијој се кући једног дана појавио и Милошев плаће¬ник, кога су ови одраније познавали из Београда. Када је Аранђеловић изашао из куће, придошли¬ца је кре¬нуо за њим, ударио га ножем у груди и убио. Током испитивања у турској полицији, признао је да је за то убиство био плаћен.

***
Подрав и много среће у Вашем мисионарском раду
Светозар Н.Поповић

IV

ЂАВОЉЕ КОЛО

На дан свети багремово цвеће цвета

У бездану из понора увријеше сви проклети

Прљавијем током тече проток наде у безнадје

Сахрана је без истине сахранила моје наде

Празним простор од гомила што вријеме нагомила

Крш до крша у Рудину поврх Плата

Моје кости кроз вријеме згомилаше ко некада

Од гомиле до гомиле траг у магли нешто крије

Сва прљава уточишта душе моје која није

Насред прага без огњишта затрпала моја врата

Са стадима којих нема на ровине коров класа

У пепелу утиснута свака стопа мога паса

Траг у магли што остаде на камену од корака

Нестадоше сви потоци пресушује ријека свака

У муљу је умуљана моја рука до лаката

Обје су ми преломљене отвори се моја рака

И кад крочим до комшије да дозовем неку наду

Комшија је својом кавгом затрпао кућна врата

На прагу су затрпане старе стопе ђедовина

Нема више у кораку наше стопе опанака

V

ЂАВОЉА ИГРА

Запрљасмо убрисима тешке руке од мотике

Испразнисмо сва сјећања и откосе сјенокоса

На угичу звона нема звони нека нова јека

Стадо чува од вукова окоћена тек вучица

Чобани су од свог стада само чактар сачували

Па без стада око грла чактар себе објесили

Звони чактар на звоњаву крај поила и корита

Одзвањају на сред прага сви трагови од копита

Рукавима обје руке тудје чело обрисано

Зној покапа по огњишту са верига кота паде

Окиде се алка прва са храстовог старог прута

Са шљемена потекоше неке нове кишне капи

На огњишту насред куће утули се пламен сваки

Нема више оне јеке посустала на крај села

Нема више камо оде задња прича са сијела

Распродаше сва огњишта и коријен гдје храст жили

Нашу прошлост у истину низ Плато су преточили

Нема клетве уклето је од поила до поишта

Задње чаше на чатрњи испред оне старе куће

Жедан језик жеђ утоли па из чаше воду проли

Преко прага на огњиште те се пламен сам утули

Мјесто крста иза куће замотуљак замоташе

У башту је испод куће рало јаје изорало

Закопано у Орашје у ливаде прву бразду

Неки ђаво закопа га и угаси над у наду

VII

ГУВНО

Поља житна покошена гувна стара оврхоше

Одлећеше са сред села кавгом својом у кљунове

Неке птице с класјем хлебним сваку наду прелетјеше

Сву слободу овог неба на крилима поломише

Опосише опошљено започето на буњишта

Обраше их у бербама обраше их да у ништа

Ова поља узорана у кандзама свака башта

Да би птице овог неба искљувале старе ране

Лети опет исто јато узлећела нова вика

Соколи су на литице поломили своја крила

Завадјене крилатице речене су некад прије

На кошћели у дрвету људског лика више нема

Нема лика ни наличја ова зора која свиће

Долијећу нове птице излеже се ново тиће

Тићад ова из кљунова тудју муку искљуваше

Све се стисло у окове оковаше име наше

У гувну је мјесто коња упрегнута нова марва

Из носа им без убриса роје муве много ларва

На танко је ко у диму задимило усред горе

Чобан гони задње стадо како стићи прије зоре

Пропланци су сјенокоси плодне њиве заораше

Задњу бразду без плугова заорану нама даше

Заораше над у Бога искри бразда ко и прије

Старо гувно насред села да се жито свуда сије

Биће сјетве и сјемена у простору који стаса

Населит ће старе куће неки народ нова раса

Стари пророк на истину прорече нам нову браћу

Жута раса која носи гувном нашим своју наћву.

**
Јелена Ленголд:
Šta treba da uradim da vas ubedim da me skinete sa svoje mejling liste???
Apsolutno me ne zanimaju mejlovi koje mi šaljete.
Budite ljubazni pa prestanite.
(14. јун 2014)

(Иван : Довољно је само једна реченица, друга у Вашем писму.
Све остало је, и сами знате, већ нешто друго.
Не треба да се секирате, обрисани сте. – 15. јун 2014)

**
Молим Вас поштовани да ми убудеће не шаљете ваш БИЛТЕН јер нисам обожаватељ тема и аутора из комунистичке Југославије. Унапред захвалан, професор Зоран Ђурић – председник Књижевног друштва Свети Ћирило и Методије.
(17. јун 2014)

Интересантна је кореспонденција српских писаца у којој један упорно пише латиницом, а други ћирилицом. Обично нормални народи знају, признају и поштују једно своје писмо. Да ли је то одраз подељености у народу или одраз подељене личности. Моја молба да ми не шаљете свој БИЛТЕН била је добронамерна јер не желим да читам дела аутора које су КОМУНИСТИЧКЕ власти југославије протежирале. Будући да ми ви нисте сувише познати вероватно су вас протежирали мање од осталих, одатле и сви остали проблеми. Сада имате неки свој простор какав-такав и имате могућност да објављујете шта хоћете и кога хоћете, али суштина је, без љутње, у томе што ја све то што ви из разних, вама знаних и незнаних разлога, морате да објавите ја, хвала богу, не морам и колико видим нећу да читам. Иначе, потпуно сам релаксиран око ваших изјава, чак сте ми остали у пријатном сећању. Здрав поздрав, професор Зоран Ђурић.
(18. јун 2014)

==
Иван:
Веома поштовани Господине,
обрисаћемо Вас, без обзира на Ваше праве разлоге. Дугујемо Вам и извињење, што сте уопште добијали Билтен београдских „Заветина“ – по свему судећи неко од Ваших пријатеља нам је проследио Вашу интернет адресу. Што се тиче „Заветина“, немојте етикетирати оно што не познајете: чуди ме да нисте приметили, да су „Заветине“ антикомунистички конципиране од почетка. Оснивач Господин Лукић, као приватни и независни издавач, никада није примао помоћ владе ни Југославије ни Србије, то кажем елементарног поштења ради, и зато што на своју руку људима и у Србији и у свету, дистрибуирам тај Билтен. За мене сте Ви неко ко је сасвим непознат и можда опомена да непознатима и не препоручујем Билтене, као и друге ствари. Е, сад, овај коментар је изазван Вашим…
Све најбоље,
(18. јун 2014)

**
Поздрав из Цириха
и хвала пуно!!!!
Латинка
(Латинка Ђорђевић – захваљује на „Билтену Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“) 20. јун 2014.

Iz pristiglih pisama / Đorđe Koniković

Dragi Miroslave,

Pre svega da vas pozdravim i zahvalim na pismu.
Da vam zahvalim takodje na slanju vaseg biltena, na izboru poezije
Malopre sam vam poslao nekoliko mailova koji govore o nasoj dijasp u F, i u kojima cete mozda naci ponesto sto vas interesuje.
Ja jos uvek radim a deo slobodnog vremena posvecujem citanju nase i strane stampe (……..).
Od nasih medija pratim Politiku, Danas, NSPM … i vrlo cesto ostavljam komentare

Povodom nase dijaspore, mogu reci da su nasi ljudi u Parizu dosta aktivni
Ali naravno, postoje ljudi koji se trude da se sto pre i sto brze uklope u novu sredinu. Ne vracaju se u domovinu na letovanje, deci daju strana imena, deci ne prenose nas jezik i obicaje ili izbegavaju susrete sa zemljacima. Naravno, to nije samo nasa osobina, to je karakteristika mnogih emigranata, pa i Francuza koji odu u Austaliju.

Nas kult centar u Parizu dobro radi, svakog meseca priredjuje 5 – 7 susreta
Ovde zivi puno nasih ljudi (slikari, muzicari, arhitekti …) koji su ostavili ili ce ostaviti trag.

Drugarski
Djordje

=================== Prilozi
(део)

ДВАНАЕСТИ САБОР ПЕСНИКА

ДИЈАСПОРЕ

ГОСТУЈУ ПЕСНИЦИ ИЗ ЕВРОПЕ

Промоција дечје поезије

„ЈЕЗИК НАМ ЈЕ ОТАЏБИНА“

Издавач ВЕСТИ

Гост Јадранка ЈАГЛИЧИЋ

Професор етно певања

У СУБОТУ 23. МАРТА 2013 У 19 Ч

У СВЕЧАНОЈ САЛИ ХРАМА СВЕТОГ САВЕ

23, УЛИЦА СИМПЛОН

ПАРИЗ 18

СРПСКИ ПЕСНИЦИ ПАРИСКОГ КРУГА

САВЕЗ СРБА У ФРАНЦУСКОЈ

____________

AOUT / AVGUST 2013
Expositions en cours
Bogdan Pavlović

Playtime project

Le travail de Bogdan Pavlović, a connu l’évolution d’une peinture narrative et colorée vers une peinture plus documentaire, photographique et conceptuelle, basée sur ses actuelles expériences en matière de photographie et de vidéo. Ces recherches s’orientent vers l’utilisation de nouveaux matériaux et de nouveaux médias. Le support conventionnel, à savoir la toile, a été remplacé par un matériau non-pictural, le feutre. D’autre part, la photographie ne représente pas uniquement un point de départ pour ses peintures et ses dessins, c’est une vraie démarche indépendante.
Brankica Žilović Chauvain

Ariadne project

En regardant les nouvelles œuvres de Brankica Žilović Chauvain nous ne pouvons pas nous empêcher de penser à l’une des histoires les plus passionnantes de la mythologie grecque, l’histoire d’Ariane. Cette association n’est pas seulement formelle, car dans notre esprit, le fil incarne l’intelligence, l’intuition et le raffinement de l’esprit humain.

Cependant, contrairement à Ariane qui donne à Thésée le fil pour l’aider à résoudre le mystère du labyrinthe, Brankica utilise le fil comme matériel de construction des paysages magiques dont la fonction principale est de changer et faire évoluer notre expérience visuelle.
Exposition en cours jusqu’au 20 août 2013
VLADIMIR LALIĆ – Dessins et gravures

L’intention dans mon art, c’est de dénuder l’homme, de le déshabiller jusqu’à son essence même. Pour comprendre qui je suis, je dois creuser en moi-même. Sortir les entrailles pour ensuite tout remettre à sa place. Examiner tous les aspects, être honnête de la façon brutale, cruelle. Toute autre chose – décoration, tendance, beauté apparente et fausse, ne m’intéressent pas. Tat tvam asi! (en sanskrit – « Tu es Cela! »). Dans mes travaux artistiques, je cherche un lien entre quelque chose d’inexistant et l’existant, je pose la question qui est, peut-être sans réponse, je dével-oppe une équation avec trop d’inconnues. Après toutes les équations et les inéquations, le résultat est-il final ?
Vernissage de l’exposition (galerie sous-sol)
Samedi 24 août de 18h à 21h

Simonida Radonjić, Nikola Velicki et Milan Antić

Exposition de trois artistes serbes, actuellement résidents à la Cité Internationale des Arts à Paris. Chacun présentera une dizaine de leurs œuvres (dessins, gravures ou peintures) dans la galerie de sous-sol du Centre culturel de Serbie. Simonida Radonjić exposera ses dessins du cycle “La Maison du cerf”, Nikola Velicki ses travaux sur les motifs de “Krajputaši” et Milan Antić ses peintures et dessins de sa série intitulée “Bodies”.
REVIVEZ LES MEILLEURS MOMENTS DE NOTRE PROGRAMMATION PASSÉE EN CLIQUANT SUR CE LIEN

Споменик крајпуташ у селу Јасенову
Један човјек је урадио, па овако препричао:
Обновимо себе, обновимо своју околину, обновимо историју и традицију, обновимо државу Србију.

2010. године, на седмом километру пута од села Мочиоци ка Кокином броду, на превоју преко кога пут прелази из слива Рзава у слив Увца, на мјесту које мјештани зову Попов Камен, нашао сам, бачен у траву поред пута, камени споменик, крајпуташ.

Био је преломљен на два дијела и дјелимично оштећен али је, ипак, могло да се прочита:

О ПУТНИЧЕ

ПРИЂИ БЛИЖЕ И СЕТИ СЕ МЕНЕ

ЂЕ ПОГИБОК ДАНАС ИЗНЕНАДА

———————————–

НЕМАМ МУШКОГ ОД СРЦА ПОРОДА

КО БИ МОЈУ СЛАВУ НАСТАВИО

И НА ГРОБУ СВЕЋУ ЗАПАЛИО

ЗЛИКОВЦИ МИ СЛАВУ УГАСИШЕ
……Мјештане села Мочиоци и Јасеново, између којих се налази споменик, није много интересовало шта ја то радим, али су били врло знатижељни да сазнају зашто ја то радим. Били су убијеђени да сам или нешто сањао или да ми је неко добро платио да данима, под сунцем које пржи и вјетром који скоро никад не престаје, чистим камен, исписујем слова, плаћам раднике и материјал и подижем споменик човјеку коме до тада чак ни име нисам знао. Никако нису могли да прихвате да ја то радим из поштовања према нашим прецима и љубави према нашој домовини.

А зашто ја ово причам вама? Па, ето, надам се да ће ово што сам урадио да вас погура да и ви урадите нешто слично, нешто што ће нашу домовину Србију да учини макар мало љепшом и поноснијом. Не чекајте да то ураде „надлежми органи“, док они стигну биће касно. Не дозволите да се то деси, сјетите се како би то рекао Душко Радовић:

„Помозимо Србији, она нема никог осим нас“.

Видети више: http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=19&idnovost=27613

….
U IME NARODA! – Represija u Srbiji 1944-1953 — IZLOŽBA

Објављено у 20.11.2013.

IZLOŽBA U IME NARODA! – prva multimedijalnaizložba o dugogodišnjim tabu temama u Srbiji: likvidaciji, suđenjima narodnim neprijateljima, Golom otoku i drugim logorima, prinudnom otkupu i kolektivizaciji.

PRODUKCIJSKI TIM

Autor i idejno rešenje: dr Srđan Cvetković
Organizator: Zorica Marinković
Arhitektonsko rešenje: Marko Dimitrijević
Grafičko rešenje: Ivan Benussi
Stručni saradnici: dr Dušica Bojić, dr Kosta Nikolić, Nemanja Dević, Ana Panić, Nebojša Damnjanović
Tehnička podrška: Vlada Čvorović, Željko Levnaić

VIDEO PRODUKCIJA:

Reditelj: Milutin Petrović, reditelj
Montaža: Nataša Pavlović,
Muzika: Dobrica Višnjić
Producent: Zorica Marinković

IZLOŽBU POMOGLI

Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije
Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, Beograd
Institut za savremenu istoriju
Centar za promociju nauke
Ӧsterreiches Kulturforum Belgrad
Erhard Busek
Srpski kod
Kancelarija za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu
Ministarstvo za izobraževanje, znanost, kulturo in šport, Republika Slovenija
Komisija Vlade RS za rešavanje prikritih grobišć
Arhiv Republike Slovenije
Muzeja novejše zgodovine Slovenije
Instytut Historii i Stosunków Międzynarodowych Uniwersytetu Kazimierza Wielkiego w Bydgoszczy, Poland
Institut of National Remembrance, Bydgoszcz, Poland
Muzej istorije Jugoslavije
Arhiv Jugoslavije
Državni Arhiv Hrvatske
Srđan i Stela Jovanović
Vladimir M. Trbojević, London
Österreichischer Rundfunk
House of Terror, Budapest
Opština Boljevac

IZLOŽBU PORDŽALI

Srpska pravoslavna crkva
NJ.K.V, Prestolonaslednik Aleksandar II
Jelisaveta Karađorđević
Ambasade Mađarske
Ambasada Slovenije
Udruženje golootočana
Fondacija Borislav Pekić
Goran Marković
Lazar Stojanović
Pero Simić
Radoslav Zelenović
Milutin Petrović
Živadin Mitorvić
Ratko Dmitrović
Bogdan Veljković
Vuk Cvijić
Bojan Bilbija
Видети: http://youtu.be/jCfke7HplDE

….
Uz najbolje zelje za novu godinu, prilazem pesmu pisanu pre 280 godina
Drugarski
Djordje

Novogodisnja zdravica 1732
(Gavril Stefanovic Venclovic)

Ja cu vam dobra vremena davati ;
Kisna proleca i jesen, i suha leta.
I zemlja ce vam vasa
Svoj bericet potpuno iznositi
Da vam se napune gumna svakoga zita
I hardovi vina i kace masla
I svake blagote da vam dosta bude
I da vam prespeva svake letine
Od goda do goda.
I staro ispred novoga da iscrpivate
I prerucujete
I u snazi se, u miru obzivite svi skupa.
I necete se ni od koga bojati
Jer ce se svi vasi zlotvori
Od vas posramiti
I razbeci se ispred vas.
I vi cete se nasporiti i uzrasti po navise.

(……………………………)

Из пристиглих писама / Мирослав Тодоровић

тоодоровићева огрлица од камења (лето, 2013 - из фотодокументације "Заветина")
тоодоровићева огрлица од камења (лето, 2013 – из фотодокументације „Заветина“)

Драги Имењаче, јуче сам Стевану предао Твој Зашто Когито клуб , и Душанову књигу Снивци. Своју књижевну робу сам разаслао ту и тамо, јер 20. марта одлазим у Завичај тако да остајем без ове везе са светом. Петком ћу, у Ариљу, да прегледам шта има ново. Теби шаљем на увид овај прилог, па ако ти не ремети планове, ако ти ваља, ти истакни, ако не ништа- Дилит и квит.Ево ти и мало фотографија, да на овај начин „будеш“ у Трешњевици. Спремам изложбу на наговор мог пријатеља, он све ово опрема и припрема. За много што сам закаснио, прегазило време, изостали смо, мој Имењаче. Туга ме обузме када чујем с колико усхићења наши политчари истичу како је сирће бренд, како је вурда успех, како је белмуж заштитни знак. О проштцу да не говорим. Написах нешто и о томе, али коме? Идем да оживим село, с намером да останем колико год могу. Срдачно, уз по-здравље Теби и Твојој ПОродици
Твој МирОСлав из Трешњевице