Архиве категорија: четврта Србија

… Чему, коме? Нова година/ Мирослав Тодоровић

Драги Мирко, овом пошиљком завршавам слање „мојих производа“ за ову годину. Прође и она, улазимо, на истом месту стојећи, у нову. Како ствари стоје за овом ћемо жалити, а што се тиче ове наше занимације, е ту смо препуштени сами себи и све мањем броју исписника што се за књигу интересују. Ово је време забаве, „кретенизација Срба“ се смишљено обавља. О томе о новом тексту ако га буде. Јер, глувима шаптати, не вреди… Шаљем Ти и спремљењу књигу „Малина и други јади“. Немам жељу, а ни воље, да тражим спонзоре за њу. Чему? Коме? Благодарећи овој те(к)ници шаљем је на читање, и као риболовац што баца удицу, мним да ћу упецати „златну рибицу“, која ће да испуни жељу, књига да се одштампа. Али као ствари стоје, ја је бацам у мртво море. Из писама првих читалаца, шаљем ти овај комадић:

Citao sam tvoj rukopis i doziveo ga i kao svojevrsni roman i kao studiju mentaliteta, a najpre kao pohvalu poeziji i preko potreban lament nad onim sto bi mogla da nam pruzi da smo makar malo drugaciji. Ti, medjutim, progovaras i o mnostvu drugih fenomena jezikom koji je u najvecoj meri srecno iznadjen. O njegovim mocima i nacinima aktiviranja moglo bi se posebno govoriti.
Ponekom bi mozda mogao da zasmeta broj citata i oslanjanje na njih pri uoblicavanju stava, ali takvo opredeljenje razumem kao deo autorske strategije i kao uporiste svakovrsnih promisljenosti u gradjenju tekstova.
Njih je mogao da napise neko ko dubinski razume i poeziju i tlo iz koje ona izrasta, neko ko je njome oblikovan.
Cestitke. Srdacan pozdrav, Zivorad Nedeljković

За сада Малина… код Тебе у овој форми, за дослије како буде. Желим Теби и Твојима Срећну и бољу Нову 2015. Здравље, мој Имењаче, и да ово Сазвежђе светла, да нас обасјава, нас и оно што као Дон Кихоти нашег времена чинимо и само себе заваравамо да то има смисла.
Брат-ски, из нишког брлога, Мирослав

= овде можете читати у целини књигу: МАЛИНА И ДРУГИ ЈАДИ

Advertisements

Из пристиглих писама / Ускршњи поздрав

На Велики четвртак 2014.

Љиљана Милосављевић
Љиљана Милосављевић

Свети Саво ти помози. Тарабићи рекоше, ићи ћеш а човека срести нећеш, мислила
сам неће нас ни бити. Има ли нас, питам се. Одавно идемо, а човеку ни трага. И сви
у земљу гледамо. Заборавили смо и да лепе куће правимо и оџаке на крову што су
као брош на лепој хаљини чучале. А и роде су одустале на оџаке да слећу и гнезде се.
Врапци се око мрве више не свађају, а можда их скоро и нема. Вране и гаврани, још
мало кућни љубимци, у град се преселили. У парковима деци игралишта оградили а керови газде шетају.
Изгледа сви ћемо у Београду живети, крај воде, као на почетку. Можда ћемо се и у
Храм, подигнут Теби у част од невремена сви склонити. На галерији хор од преосталих уметника, Богу се додворити.

Сви ће Срби испод једне шљиве, још рекоше. Слушам данима, о спасењу образа и
части уз помоћ афричке.

17.4.2014.

Љиљана Милосављевић
Хвала и Вама и нека су сви дани, намсејани! 16. април 2014. 22.38

„Čobanin, tako da me predstavite!“ – То Лукић

„Namćor“ Dragana Jovanovića – pogled na nebesku Srbiju
B. Đ. | 08. januar 2014. 21:08 | Komentara: 0
Pred čitaocima je naučnofantastični roman napisan na jeziku jugoistočne Srbije, belopalanačkog kraja, ili, kako sam autor kaže, na „srpskom jidišu“

Dragan Jovanović

Dragan Jovanović. Iz fotodokumentacije Miroslava Todorovića
Dragan Jovanović. Iz fotodokumentacije Miroslava Todorovića


IZ pera književnika i novinara Dragana Jovanovića, pred čitaocima je nova knjiga „Namćor“, naučnofantastični roman napisan na jeziku jugoistočne Srbije, belopalanačkog kraja, ili, kako sam autor kaže, na „srpskom jidišu“.

U svom uzbudljivom, duhovitom i depresivnom romanu, trinaestom po redu, koji je sam objavio, Jovanović pokreće škakljivu temu – da li su bogovi u stvari vanzemljci čiji smo klonovi? Autor otkriva da tezu koju zagovara i koja je doskoro bila predmet sprdnje, sada potvrđuje i knjiga genetičara Anatolija Kljosova, ruskog akademika sa Harvarda, u kojoj se tvrdi da je srpski gen star 12.000 godina, da su Srbi jedan od najstarijih naroda, prvi arijevci Balkana, te da su svi evropski narodi, pa i Rusi, srpskog porekla.
– Iz toga ne treba očekivati privilegije, to samo znači da smo narod najstariji i da je došlo vreme da izumremo. Po „Namćoru“ naši stari srpski bogovi su vanzemaljci sa Sirijusa – iz nebeske Srbije, koji su došli i napravili ljudski, to jest srpski rod po svom obličju. Žarko Namćor, glavni junak romana, inače moj otac, kraljev pilot u penziji, živi na Suvoj planini, stupa u vezu sa vanzemaljcima sa Sirijusa, ubrzo postaje seoska luda, ali samo do Preobraženja, do palanačkog vašara 2013, kada vanzemaljci dolaze po njega i vode ga na Sirijus. Poruka romana je da su i na Sirijusu digli ruke od zemaljske Srbije i da ih interesuju samo odabrani pojedinci. Gore na Sirijusu su Tesla, Njegoš, Leonardo da Vinči koji je, takođe, Srbin – otkriva za „Novosti“ Jovanović.

KRITIKA PREĆUTKUJE
PISAC ističe da ga književna kritika uporno prećutkuje, počevši od prvog romana „Žitije Savino od Bogumila Monaha“.
– Svaka moja knjiga dočekuje se na nož i guši se svilenim gajtanom. Prvim romanom, gde sam pokazao da su Nemanjići napravili prvi i možda najveći genocid nad Srbima uterujući u njih hrišćanstvo po svaku cenu, sebi sam zatvorio vrata u srpskoj intelektualnoj eliti. I kroz novi roman provlači se nit da su hrišćanstvo i pravoslavlje za Srbe bili pogibeljni civilizacijski šok i tok – kaže Jovanović.
„E, od fukare sam i pobegao iz grada! Nisam mogao više da istrpim Beograd, a ni on mene! Muka mi je bilo od raznih Šešelja, Miloševića, Draškovića i ovovremenske bande pred kojom smo ustuknuli dozvolivši da od Srbije naprave pačavru kojom gazde iz EU brišu pod, baš kao što više nisam mogao da podnesem tajkune i takozvanu intelektualnu elitu koja ne vidi dalje od nosa i novčanika“, stojimo usred stada, slušajući otuđenog sedobradog tribuna, šarplaninci kidišu na vetar što nosi miris šumokradica…

Jeste, usred stada pojebljivih ovaca i nezajažljivog ovna oteglih muda. Stojimo na brabonjcima, u loži Draganovog amfiteatra planinske akademije nauka i čobanske umetnosti.

„Čobanin, tako da me predstavite! Ne novinar u penziji i kolumnista NIN-a, već ponosni čobanin skromnog stada i brđanin po ubeđenju! Trideset godina sam grozničavo pripremao ovo bekstvo od besmisla grada, i evo me, napokon, u smislu zabiti. Dragan Jovanović se odjavio sa spiska stanara, nema više povratka u Beograd, sad imam svoje stado, nisam više deo ničijeg“, zableja vuneni kružok gurajući se uz svog „Mojsija“, kadrog da ih izvede iz vekovnog ropstva predrasude da je pas čovekov najbolji prijatelj. Psi laju i kad jaganjci utihnu…

0011.Из пристиглих писама

(Decembar 2013)

Слика са планине Радан (дец. 2013)
Слика са планине Радан (дец. 2013)

*
Поштовани Господине Мирославе
Веома ме је обрадовао разговор са старим Професором* и улио нову, њему својствену енергију за живот и рад.
Захваљујем на публиковању кратких филмова у Вашем блогу који је заиста фантастичан.
Задовољство ми је да Вам бар у дигиталном облику пружим збирку прича „Град који је сачувао душу“

http://issuu.com/37464/docs/gradkojijesa__uvaodu__u_miroslav_lj

http://youtu.be/uc2VgYVNzYM

Уколико сматрате да је примерено ја бих ваш блог радо поделио на својој страници
https://www.facebook.com/GradKojiJeSacuvaoDusu
посвећеној људима добре воље који уживају у уметности и мислима.

(….)
Срдачан поздрав
и велика захвалност
Мирослав Љ Ранковић

(04. децембар 2013. 17.41)
__
Миодрагом Мркићем (напомена ур.)
*

(Četvrtak, 5. decembar 2013)

Onako, kako to priroda zahteva-predivan clanak…
Uvek sa nestrpljenjem kao malo dete ocekujem Vase i nase SAZVEZDJA ZAVETINE i uzivam…
Hvala Vam do nebesa i jos i vise…

Milan S. Kosovic

*
06. децембар 2013. 17.41, 08:22

Мирослав Тодоровић:

Драги М. прослеђујем Ти писмо од В Ш. јер Те помиње и казује речи које подстичу. Дакле, има смисла твоје жртвовање и рад на „ползу отачаству“. Друго нам не преостаје јер нам од овог порока, проклетства писања, нема спаса. То нам је дано, драги мој имењаче. Стојан ће свој блог убрзо уредити, све је у повоју. Ја на свој начин ширим, на све стране, о теби, твом и мом раду глас.
Уз срдачне поздраве, Мирослав из Трешњевице

On Friday, December 6, 2013 3:28 AM, Vujica wrote:
Здрав ми би био врли и неуморни пријатељу, сејачу племенити!

Коначно седим за рачунаром, читам поруке, помало и отписујем. (Боже, како лепо, а већ нестварно, звучи: ситне књиге иду за књигама).
Не знам да ли сам ти писао да сам приредио био за штампање прозу Пријепољца В. В. Тмуше (1888-1954), надари ме ђаво 15. септ. ноћу да снимам на ЦД, да бих сутрадан однео на штампање, на штампачу у Библиотеци. Успео сам да уништим. Слао сам хард диск и у Београд, ништа. Имам копију само од пре две године, пола пшосла. Што би рекао народ: Не да се сиромаху ситно самлети. Не искључујем глупост и незнање.

Сад прочитах твој интервју са Тукадрузом, Чудом од човека. Помало је такијег јунака на српскоме некултурном разбојишту! (Дивим се и Милијану Деспотовићу шта све успева да уради). Без намере, намећу се поређења с гомилом државних паразитских институција у култури. Мислим да уметност, па ни писање, не може открити никакву истину, али да много значе човеку. Ако се Тукадруз бори за превредновање српске књижевности, ако је посвећен правим вредностима, онда је та побуна добра и за оздрављење свега другога у Србији (морала, образовања, економије). Не мора „књижевни легионар“ у свему да је у праву, али може допринети да уметнички део Гутенбергове галаксије у Србији има славнији епилог.
Добио сам Савременик. С. Игњатовић ме је добро представио. Уредник Трага ми је јавио да ће ми у децембарском броју нешто објавити. Последњи Међај ми је објавио три песме, тако да могу рећи да ми је јесен била родна. Тешко је коментарисати своје песме, али уочавам да је мало сличних по часописима и збиркама? Мислим да су мало тврде и досадне.

Прочитах у Трагу приказ С.И. твог Ковчега, израз свог читалачког задовољства.
Заиста, ти си својом новом поезијом и прозом ушприцао, језиком и сликом, праву Србију, осиротелу, запуштену, разграђену, утучену. Какви су јој њива, ливада и пут, такви су људи и књиге. (Мени је непријатно слушати наздравичарску поезију Д. Ерића, па и испразна антиглобалистичка србовања М. Данојлића).
Нема добре државе у свету у којој су запуштени људи, њиве, воћњаци, реке, шуме, а сјакти Престоница, њена Полиција, Власт и Моћ.
ФЕЊЕР је на сличан начин леп. На истанчан начин фиксира лепоту поднебља са асоцијацијама из богатог хеленског наслеђа. Али све бива увезано и у наш текући живот, овде. Са задовољством сам читао све наставке код Лукића.
Почео сам био бележити утиске уз Светиња и Шум и лахор, али не стигох да уобличим. Просто немам енергије и капацитета да радим више од сат-два дневно.
Срдачно те поздрављам,
Вујица
Бре, Мирославе, у томе Ниш(тавил)у обиље пичвајза!
То вам остало од Константина, крсташа, Турака и других навалника?

*
Владимир Јагличић:
(7- 12. 2013, 07.17 )

Драги Мирославе,

твоје две преведене песме постављене су на сајт http://www.poezia.ru/naslednik.php
http://www.poezia.ru/article.php?sid=102218 …

Најбоље, куцај Владимир Корман, даће ти се.

Корман их је поставио у свом ауторском делу сајта, а уврстио их је и у рубрику „Наследници Лозинског“. То је рубрика само за преводиоце (по имену акмеисте Михаила Лозинског, даровитог песника који је „жртвовао“ свој песнички дар ради сјајних превода и уредничког рада), у којој се такмиче на годишњем нивоу, за награду – најбољи превод сајта. Тамо не увршћују све што су превели, него оно што им се чини репрезентативним, и може да се такмичи.

Честитам,
В. Јагличић

П. С.

Извињавам се због грешке у години – моја је, те ствари не проверавам, ослањам се на, увек непоуздано, сећање. Не би требало, али ја сам слаб документалист и време ми не значи толико колико би, очито, требало. Писаћу Корману да, ако може, исправи ту грешчицу.
Ако је то највећа грешка коју смо направили – немамо шта да бринемо! Мада, ваља бити тачан и уредан.
Свако добро.

*
Мирослав Тодоровић:
Драги Имењаче, управо ми стиже вест да су ми додели награду
„Раваничанин“*. Поред мене награду су доделили Владану Ракићу и Слободану Жикићу. Као Твој сарадник и сапутник у свему, желим да ово лечка радости, у овом времену некњиге и недоба које нас кроз цео живот прати, поделим са Тобом…
(7. 12. 2013)

_________
* Видети више: http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9D%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0_%D0%A0%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD
http://www.paracin.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=10114

Разгледнице и књиге из Трешњевице код Ариља

Из две нове песничке књиге Мирослава Тодоровића (1946 – )

____________________________________________________

шум и лахор, корице књ.
шум и лахор, корице књ.

ШУМ И ЛАХОР. – Пишчево издање, Ниш. 2013; 77 стр.; 21 цтр. ISBN 978-86-916377-0-5.  – илустр.

шум и лахор, стр. 4
шум и лахор, стр. 4

_

___ СВЕТИЊА. – Ниш, СКЦ, 2013. – 64 стр. – 21 цм.  – Фрагменти о поезији Мирослава Тодоровића, стр. 53 – 59

ISBN- 978-86-7757-206-8

корице књ.
корице књ.

….

ПЛАНИНСКИ ДНЕВНИК, СВЕТИЊА

СВЕТИЊА—СТЕНА кроз чији у средини отвор, или је то пупак што си га у сну претка видео, кашичицом коју је незнан уденуо у пукотину – безуб осмех већ остарелог камена, узима жива вода, очни вид, веле, она враћа. Отвор на камену је дариван новчићима, а можда је то око свевидеђе, гледа на ста-зицу која се између букових стабала до њ шапутом пришуљала. Кроз грање, мотрим: плове горе облаци, пејзажи других описа. Камен уз камен, чини се стадо је што пландује застало на путу, овде на женскастим бедрима брда именом Клик.

СТЕНА—СВЕТИЊА чува мир враћајући вид, еда прогле-давши не смотрс тајну идсографа исписаног уснулим каменовима. Земаљско стадо, ил небеско јато овде ко зна када слетело. Веле, у позни сат чује сс клобучање из дубине, понад Виса непогоде су толико жестоке да се муње у јатима сручују, а ватре помамно јурс између стена и цичећи ишчезавају у тајним отво-рима женских каменова које овоземаљац не може жив видети.

КАЖУ, једном у години камен оживи, громаде се преврћу и у оноземљској тишини размењују места. На небу се тада појаве пламтећи облаци од којих се откидају повесма мркле светлости што се находе у небескијем провалијама.

ТАМО где мртви живе расту друге приче. Између казивања јошт пламиња ватра, у ћаси цврчи угљен. Устук! Потпуна је залудност песништва у опису древне светлости која сипи између лишћем окићених грана. Назирем смисао, али где наћи речи?

ДАНИМА се гледам са Светињом и не знајући преображавам у дрво на њеном рамену изрезбарено громовима. А ти си гово-рио о песнику који је негда био гробар и учитељ заборављених речи, о човеку који је залутао у сопственом сну.

ЧУЈЕМ како с Остреша лепршају нејасни гласови, негде у близини кли-кли кликће жуња, из Корита нагло долећу срдити ударци секиром, у Жировњу думба: бааам, баам, то на каце пин-тери набијају обруче. У плаветној измаглици Мучањ је сенка ур-онила у ропаву избочину неба. Иза смисао пали лампу над спи-сом пред чијим очима се растављаше зрела светлост од мла-ђахне тмице.

Светиња, Клик, 15.08.1993.

СВЕТИЊА*

ДО-чекађе те у горској врлети
Да вид ти избистри
С мелемом овог видика
Причу о томе распеваш
Стихом што светли понад гора
Коју ћеш из ове плавети понети
Ево стојиш молитвено
Пред стеном зидом
Из отвора
Уста њених воду лек заиташ
Воду која жеђ древну чува

Истина је у ономе што не видиш
У ономе што песма зна да постоји

Ово местоје пророштво памти реч
Слушаш маховину из тишине збори
Земна светлост кроз боје пролећа
Мотри те њен и у твоме дашак
Позних речи видело тишине чује

(Док бележим преко листа мрав порука
Невидљива понад свега бди рука)

Сенке светлости шарају лице Светиње
Зид камен с отвором Кашиком вода се заита
Далеко од свега у скровитој тишини стења
Мотрим отвор у камену Слушам
Гласове оних који место ово походише
Видим име из очију њихових мотри Светиња

Говора нашег тишина потоња је истина
Чујем оно што још само песма види
У јутарњој лирици завичајних гора
Слути Вечност штоно у цик зоре из свега на трен
искрсава
Из руменила сванућа библија обзорја
Списом овим именом СВЕТИЊА

Стаза кроз шуму писмо је линија
Све што памти листа шушањ
У видовитој тишини само обриси
Стихова који не хају за речи земаљске

Сенке ходочасника у спокојству Светиње
Надомак тајне тишине која све чује

Вода у стени зна ко долази
Мотри очима оних који су видани
Гласом наслеђа с брдима унаоколо
Што се и у стиховима овим находе
Очињим језиком библијски обасјани
11.05.2009.

Извор-вода у стени на плећима брда именом Клик. Нико не памти откад је народу Богом пријављен светим. Вода из стене је очелековита,  бистри очи и глед чини очима.  Стену посетиоци даривају, али она за остављене новчиће не хаје.

________

разгледница из ариља2013
разгледница из ариља
2013
разгледница из ариља, 2
разгледница из ариља, 2

Писмо оштећеног / Балша Рајчевић

друга србија: петлови у напуштеном дворишту: 2011: снимак иван шишман, заветине,
друга србија: петлови у напуштеном дворишту: 2011: снимак иван шишман, заветине,

Поштовани,

мислим да се оправдано осећам оштећен ( не мислим само ја) поводом одлука о на
-ционалним пензијама, па Вас најлепше молим да прочиате овај кратак допис али пун убедљивих
биографских, доказних чињеница. Сликари Иванка Живковић и Бранислав Макеш су пензију добили а
ја нисам, зато Вас молим да прочитате текст који следи. Макешова биографија је слична Иванки –
ној, али, такође неупоредиво лошија од моје, a нарочито сликара Светозара Ђорђевића.Због простора
сад не наводим податке и о њима.

КОМПАРАТИВНИ БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ АК. ВЈАРА,СЛИКАРА , ПЕСНИКА И МР ИСТОРИЈЕ
УМЕТНОСТИ БАЛШЕ РАЈЧЕВИЋА И АК. СЛИКАРА И КОПИСТЕ ФРЕСАКА ИВАНКЕ ЖИВКОВИЋ

БАЛША РАЈЧЕВИЋ :

1. ОБЛАСТ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ
БРОЈ ГРУПНИХ ИЗЛОЖБИ : 450 !
САМОСТАЛНЕ: 54
ЗНАЧАЈНЕ ИЗЛОЖБЕ: ВЕЛИКИ БРОЈ

2. ДОБИЈЕНЕ НАГРАДЕ ОД СТРУЧНОГ
АУДИТОРИЈУМА : 23

3. ЗНАЧАЈНОСТ НАГРАДА:
10 ПРВОГ РАНГА

4. ОБЛАСТ ИСТОРИЈА УМЕТНОСТИ
И ЛИКОВНА КРИТИКА
ОБЈАВИО : ОКО 800 ЛИКОВНИХ КРИТИКА
И ПРЕДГОВОРА
5. КЊИГЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ

ОБЈАВИО КЊИГА (одлично оцењених) : 5

6. ОБЛАСТ КЊИЖЕВНОСТИ
ОБЈАВИО 22 КЊИГЕ ( одлично оцењене).
О књижевности Б. Рајчевића досад су
писали, врло позитивно, 34 наших уг –
ледних и најугледнијих књижевних кри –
тичара( њих десетак и више пута).

Због ограниченог простора, нисам навео и стварно велики број похвалних ликовних критика које
су објављене о мом делу и чији су потписници наши бројни најугледнији ликовни критичари!
Зар је и ово могуће у земљи Србији, у којој изгледа да ништа није немогуће! Да сам ја био у жирију
а неко од чланова комисије конкурисао , тојест био на мом месту, мене би било срамота после тога да
га погледам у очи! Наводим и да сам ја прошле године био међу оних девет изабраника за пензију који
су после дефинитивног избора комисије морали да буду обрисани. Због недостатка пара!
Бографске податке о наведеним конкурентима сам извадио из интернета. Али, знао сам њихове био –
графије и пре тога. Сад могу само да се питам да ли је комисија мнистарства, док је радила, имала мој
комплетан биографски материјал?!

ИВАНКА ЖИВКОВИЋ :

1. ОБЛАСТ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ
БРОЈ ГРУПНИХ ИЗЛОЖБИ: 70
САМОСТАЛНЕ: 40
ЗНАЧАЈНЕ ЗЛОЖБЕ: МАЛИ БРОЈ

2. ДОБИЈЕНЕ НАГРАДЕ ОД СТРУЧНОГ
АУДИТОРИЈУМА : 5

3. ЗНАЧАЈНОСТ НАГРАДА:
САМО ЈЕДНА МАЛО ЗНАЧАЈНИЈА

4. ОБЛАСТ ИСТОРИЈА УМЕТНОСТИ
И ЛИКОВНА КРИТИКА
ОБЈАВИЛА : О

5 . КЊИГЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ

ОБЈАВИЛА : О

ОБЛАСТ КЊИЖЕВНОСТИ
ОБЈАВИЛА КЊИГА : О

Срдачан поздрав
ак.вајар и мр Балша Рајчевић

„Заветине“ нису саме, испод барјака ваше идеје свечовечности “ Заветована“сам и ја

Управник "Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ" , 2010
Управник „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ , 2010

Драги Мирославе,
Жао ми је због свега што се дешава са „Заветинама“ од стране групе организованих криминалаца који добро знају шта раде и шта им је циљ а циљ им је, не само отимање или просто крадја неколико сајтова, већ много дубље затирање једног става, идеје и могу рећи Мисије коју Ви, као усамљеник, спроводите ево вец тридесетак година уз нередовну помоћ ретких појединаца а колико сам закључила, највише су вам помагали они који вам нису одмагали.
Свесни сте да сте својом уникатношћу означени и то како у погледу раритетног уметничког стваралаштва тако и у погледу вансеријских личносних квалитета и тај знак, тај жиг одваја вас од остатка света .Ако је за утеху “ да сте њихови не би вас ни кушали“. Ваше визионарство у погледу једне другачије, отвореније и здравије, светлије Србије некоме је засметао.Они су не само вама него и свима нама који смо вам својим све многобројнијим присуством дали охрабрења да  истрајете, послали знак да у Србији треба да буде и заувек остане мрак, све прозоре (и васе) треба затворити, затрти истину и све што је објављује.И знамо сви ко је газда тог простора мрака и ко у њему царује без лица.
Те чињенице стално се морају обелодањивати било на начин  да ћемо сачинити Протестно писмо власнику Гоогл-а  или неку врсту петиције Удрузењу Књижевника Србије….Министарству културе или већ коме другом, у овом тренутку не знам.
Иза оваковог јединственог Пројекта Културе који ове године слави тридесетогодишњицу свога постојања  стала би свака друга нормална држава којој је у интересу да ствара и подржава самосвојне, мислеће и аутентичне личности уместо серијског производјења ликова за фабриковање лажних живота и истих таквих животних дела.
Драги Мирославе, „Заветине“ нису саме, испод барјака ваше идеје свечовечности “ Заветована“сам и ја.
Надам се и верујем, не једина.
Шаљем вам несто…сломљено…растрзано…нешто што личи на ово зло сто нам се дешава..а најмање на певање..
Поздрав,Соња Ковачевић

______________
НОЈЕВА ВАРКА

тамо где сам ја
увек сам ту сама
и унутра
провидим људе
кроз прозор
разлике чиле
ситне и крупне
брзо све брже
падају ограде
човека што држе
разливене границе
у мрље премећу
само чудне слике
без знака и ожиљака
истоветне прилике
ниједнога лица
тело им је глава
без оружја убица
пуца глава !
на пању искушавана и
вриску урнебесну
грохот
лудачки још слуша,
гаде се на њу и пљују
одлучују
у истим сви ципелама
поскакују
ципеле су истог броја
исти модел иста боја
и горе и доле све им је исто
и прљаво и чисто
и страна десна и страна лева
и мозак и црева
све цури капље
унутра налива
невреме се грдно спрема
уместо прозора
уз тресак ја затварам се
сва сломљена