Архиве категорија: четврта Србија

ПОСЕТИЛАЦ ЗЕМЉЕ / Слободан Бранковић

Поштовани господине Лукићу,
Не знам никога ко је искреније посвећен књижевности од Вас!
Стихови које објављујете вијугају далеко и преко границе нашег времена.
Ево и неколико мојих редака, па докле досегну…
ПОСЕТИЛАЦ ЗЕМЉЕ OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Трагом одсудне мисли
тумара
зађе с маргине у прву бразду
ораница стари запис

завијутак путељка испрекидана црта
заоставштина нигдине

врана кружи над главом анонимуса
сем ако се тако не потписује
*
Све најбоље у новој години Вама и Вашима

Слободан Бранковић

Advertisements

Честитка за Нову годину / Милош Јанковић

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

НОВОГОДИШЊЕ ЖЕЉЕ

Драги и уважени Деда Мразе,
желим да ме и у Новој газе,
да ме мрзе зато што ми завиде,
да их је стид док ме се стиде,
да ме се клоне и да ме пљују,
да се праве како ме не чују,
да маштају о томе да ја постану,
па да могу на све да не пристану,
да смеју да буду лишени сујете,
да злобом не трују у себи дете,
да им љубав за друге васкрсне,
да им вера у немогуће очврсне,
да им се нада у надстварно роди,
да им се душа мрака ослободи,
да им се мане у врлине преобразе,
све то им желим, добри Деда Мразе,
а ја, и у Новој, да останем стари,
онај што не мора за труло да мари,
онај, коме душа – и напола жива,
сме да се устреми на гола сечива,
и сме да види људско у људима,
онај коме таштина дроб не надима,
онај који уме и мртав да хода,
спреман на све, осим да се прода,
онај који ране лечи црним вином
и стари пркосно, са својом истином,
онај што још увек верује у чуда
и плаши се једино Божијег суда,
онај што, издан, правда издајицу,
са Христом у срцу и сузом на лицу.

29.12.2012.

Све најбоље, Милош Јанковић
Neka Zavetine budu još uspešnije. Srdačan pozdrav!

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА НАГРАДЕ „БРАНКО МАНАС“

022      Жири награде „Бранко Манас“ донео је одлуку да су њени овогодишњи лауреати РАВНОПРАВНО књижевници ЉУБИША ЂИДИЋ за књигу „Скраћиване приче“ (у издању „Шумадијских метафора“ из Младеновца) и МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ за књигу песама „Ветар понад гора“ (издавач „Свен“ из Ниша).
ЉУБИША ЂИДИЋ, песник, прозаист и антологичар, аутор импресивног броја књига, у „Скраћиваним причама“ објединио је прозни и поетски исказ, брзу анегдоту и сажету фабулу, низове дочараних слика, пошалица и мудролија, а све то на мајсторски, упечатљив и особен ауторски начин. У језику Ђидићевих кратких, малих форми проза се ненаметљиво претаче у поезију баш као што, готово истовремено, поетски акценти, зачудни обрти и распламсана лирска имагинација повратном силом обогаћују његову необичну, памтљиву и питку нарацију.
По овом прожимању жанрова Ђидић је настављач оне линије присутне у делима српског међуратног модернизма (Милош Црњански, Растко Петровић) коју је, на свој начин, следио и књижевник чије име ова награда иначе носи, сам Бранко Манас.

Песник, прозаист и аутор есејистичко-критичких написа МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ такође је деценијама присутан, пре свега бројним песничким књигама, на нашој књижевној сцени. Тодоровић је лирик „дугога даха“, у свом певању ослоњен на пробрано историјско-културно, али и непосредно доживљајно искуство. У својим новијим књигама песама – а „Ветар понад гора“ готово да је њихов својеврсни резиме, закључни акорд – овај аутор урања у завичајни предео, сетно и меланхолично преиспитује минуло и садашње, а поготову властити доживљај све опустелијих и обезљуђених наших крајолика.
Иако наслоњена на библијске и сродне поруке, прожета осећањем непоновивости и губитка, Тодоровићеве лира у крајњим исходима не звучи апокалиптички. Песник држи да је поезија најдубље исходиште а у исти мах прибежиште и сугестивно нам и убедљиво то зна да саопшти.

___________ Извор: Attachments :Нова РЕЧ Синђелићева 4, 12000 Пожаревац,

Ниш, 12. децембар 2012.

Блажени и уважени БелатуКаДрузе,
здраво освануо и нека ти и овај дан буде благословен.
Ја сам га започео читањем твог „Билтена“ бр. 90 уз чуђење како истрајаваш.
А читају и други. Од Вујице Бојовића  тј. Винка Шелоге стиже ми писмо иницирано мојим текстом „Време забаве“ Стиже ми вест о награди  „Бранко Манас“ за збирку „Ветар понад гора“. Била је у најужем избору за „Раде Драјинац“ и „Јефимијин вез“.
Знајући како све то ради, питам се да ли је то знак да се нешто мења. О наградама сам више текстова написао и мним да их треба, код нас, утулити све док…
Да  ли ће бити боље.
Сумњам, али  знам да ћемо идуће године  и ову помињати као добру. Чича Гаврило из села Преконоге каже да баба Милена чита будућност из кинеског пасуља, гледа у плећку аргентинског говечета, оног од којег се прави чувена златиборска пршура, и каже да ће…али о томе ћу сутра.
А до сутра ја те срдачно поздрављам уз ове прилоге

Толико,
Твој Мирослав из Трешњевице

_________ из пропратног писма дописника…

Pismo Prof. Rajka Dolečeka

Ostrava, 07.12.12.  Dreagi gospodine Lukiću, puno pozdrava
iz Češke. Tekst koji sam Vam poslao je na normalnoj srpskoj ćirilici koju, možda,
Vaš računar "ne hvata". Inače veliko hvala na izvanrednim tekstovima, na uvodnoj
slici - na kome jeziku su tamo reči. Više puta sam hteo da Vas to pitam. Nazdar - to
znači Zdravo! na češkom  prof.Dr.Rajko Doleček,DrSci.

Nešto o Skenderbegu / Radomir Baturan

Pre desetak dana desio se interesantan događaj u Albaniji, u muzeju Skenderbega u Kruji.

Jedam moj prijatelj rekao mi je da će ići poslom u Albaniju, i ja mu kažem da obavezno poseti muzej Skenderbega i objasnim mu ko je bio Skenderbeg.

I on ode u Albaniju i poseti muzej Skenderbega. I kustos muzeja im objašnjava ko je bio Skenderbeg, ovo, ono, a ovaj moj prijatelj ga pita (ono što sam ga ja naučio):

„A gde su sahranjeni Skendernegov rođeni brat i otac?“

A ovaj proguta knedlu pa kaže: „U srpskom manastiru Hilandar.“

A ovaj opet pita: „A zašto tamo?“

A kustos kaže: „Pa znate, Skenderbeg i njegova porodica su bili veliki državnici, pa su imali dobre odnose sa drugim narodima.“

A ovi ljudi u grupi, bilo je tu i Švajcaraca i Nemaca i „Crnogoraca“, slušaju i čude se šta priča kustos, pa pitaju ovog mog druga: „Kako to da su oni sahranjeni u srpskom manastiru?“

A moj prijatelj im kaže: „Pa oni su bili Srbi, pravoslavni monasi.“

Ovi ljudi su bili šokirani, a moj prijatelj takođe, jer nije mogao da veruje da cela država Albanija egzistira na falsifikovanoj istoriji, na laži. Nije to ništa novo!

Из преписке Белатукадруз – Чворовић

…..

Ako smo se zaista sreli na 4. galeriji, kako pišete, pa to je dobar znak. Svet postoji u znaku br. 4, kako je pisao Šejka, ili kako su alhemičari, neki drugi  verovali.

Što se tiče ostaloga, pa, „Zavetine“ su bile misterija, došle su iz misterije, iz najneočekivanijeg pravca.

Pre nekoliko godina, kada sam pokušavao da prodam ovaj stančić na L. Brdu (mansardu) kako bih kupio neku seosku kuću oko Beograda, i pomogao ocu i majci, već ostarelim, iša sam u Ripanj, da vidim neku stariju seosku kuću na skoro 4 hekatara, kakva je bila kuća u kojoj sam rodjen, i koju je moj otac srušio kada sam imao desetak godina. Ti ljudi, prodavci, su tada to zacenili, i ja niam prodao stan. Ali sam video, da ima seoskih kuća i dvorišta na četrdesetak km okolo Beograda, vrednih pažnje. Kao i nedavno u Parcanima, selo par kilometara dalje od Ralje, prema Parcanskom visu, gde su kuću i dvorište od 7o ari prodali nekom špekulantu za 7000 E. Mnogo bi bolje za „Zavetine“ bilo da sam u nekom selu oko Beograda, da napravim neku vrstu mobarskog, bibliofilskog izdavačkog centra, ali – ponekad mi se čini, verujte, da Sudbina zezne, spreči. Ja nisam fatalista, ali… nečista posla.

Hvala na javljanju

 

__________ Slobodan Čvorović:

…..Срећемо се на четвртој галерији.Да, препознајем профил. Уздигнута глава, поетски загледана изнад других глава.Очи које зраче чудном,“срчаном нервозом“(п.а.) Радосно благоглагољају.

Речи из амбицијозног пројекта, по ком смо се и упознали, истрчавају у нотицама.
Толико утисака о књигама, толико знања, толико сусрета у пола века активног књижевног живота а све се слива у жамору после свечане СКЗ-ове 120 годишње академије…
Покушавам да питам, неспреман, где је глава, где је реп Заветина и како можемо да изиђемо из виртуалне анонимности и пуно тога сам хтео да питам. Заветине ми се чине пркосно свежим, предложио бих чак и неку фузију са кочоперним „млађим“ или већ…?
Силазимо на други спрат…(наставак следи)

….

Naprotiv, drago mi je ovo i ova objasnjenja!U onoj guzvi i zamoru ostade mi u glavi „vreme општег вајкања“.Учини ми се да се растужисмо због часописног непробоја Заветина или пара за књижевно друштво, итд…Срећом, напротив!
 Хтедох само да илуструјем један сусрет на доличном месту, са исхитреним,овлаш, глагољањем песама од којих свака, мени бар, по сто пута изговорена, гласом глумца-мајстора, уноси трепет срдашца ми…На моменте сам хтео да звизнем глумцима да стану са омнибусем, рингишпилом… Неинвентивну режију је мрзело да са једним практикаблом нагласи долазак Тесле у Београд, да са још два нагласи ритмове    и разлике песама, да избегне збијене, основно-школске рецитације!!?
Унесе боје које постоје у животу и основи Србије, плаву поготово, боју којом се и врли небо сликано на омостима књига СКЗ-а…Основ – сиво, до муке, ето једино као симбол нелепог патоса по којем се мучила права српска задруга задњег века…Глумци гласом одзвањају, играчи покретима, хор, правом песмом која надјачава све…Диригент у искреном патосу танго покрета -бррам!
Мени, једино заслужно извођење обележавања, ваздигнутом хорском песмом.
То сам оног дана хтео да ти кажем, драги Лукићу, започех, па ево.Има у овом виђењу „штофа“ јер сам синоћ гледао Зоне Замфирову у Београдском Драмском. Пребогато! У свему!Мане, само ако се заинатимо. Или не волимо уопште позориште!
И сетих се, 120 годишње Српске Књижевне Задруге, речи тутње, основ по коме ходамо, небо речи испод нас, на тој трави смо порасли…коктел је био домаћи, услужан, нашки!
Пуно поздрава драги и часни и талентовани господине Лукићу. Ово би прво не и највредније што сричем…У току сам завршетка „Разговора са душом“.Мислим да сам ти нешто послао.
На располагању сам, свим уметничким снагама! ПОЗДРАВ!

Поезија је доиста река која тече / Мирослав Тодоровић

Драги Мир(оСЛАВЕ)ко,
 у Србији земљи чуда једно од чуда је и Песник о чијој збирци је и текст – приказ.  Јанковића песника сам упознао  (лично) минуле године на путу за равно Кос(л)ово. Срели, дваред дослије када су нам се „књижевни путеви“ укрстили. Читао сам повремено његову поезију, површно јер ме је збуњивала бројност објављених књига. Месечно, збирка песама. Мој земљак, Миленко Д. Јовановић, сталожен и врстан  песник, читач и тумач речи  ми је препоручио да про-читам Јанковића. Истина, вели, објављује много, али код њега има поезије.
 Написао је и текст о његовој поезији: „Милош Јанковић – река која тече.“  С правом, јер Јанковићева поезија је доиста река која тече, хуји кроз планинске кањоне, ваља дрвље и камење,  спуста у равницу, и она бука се смирује, све се полако таложи, ослобађа сувишног, уобличује и уобручује…Уследиће сигурно нове збирке других боја и тонова…
 Про-ЧИТАО сам ових дана  збирку „Таложник“ и могу да речем да је у њој више поезије, и песничког узлета, него у десетинама збирки, наградама овенчаних постомодерниста. Све те збирке су рециклажа  поезије о ничему, „силовање језика“, „опсена простоте“ које се разликују  само по именима њихових аутора. Својевремено ми је песник Д. Ј. Данилов, мој земљак на питање  шта иницира да пише такву какву пише поезију, одакле те теме казао: „Из литературе, Земо, царе.“ Очекивао сам да ће Чудићева књига о тој поезији „Вејачи овејане суштине“ усталасати „књижевну сцену“ али изгледа да је све овде маргинализовано до те мере и да је „интересантно“ само онима који још имају илузија да је поезија  и култура овом ојађеном народу потребна.  О томе сам писао у тексту „Сиромаштво и књига.“ Следи наставак.
(Неко даљинским управљачем  режира све ово  што нам се дешава…Упропашћава. И затрпава.)
Овим приказом желим да укажем на  песника који је  животом у песми, и који песмом уверава да је поезија потребна човеку и у овом, нашем, времену када је све мање човека у човеку. Али то је већ друга тема. Иначе, Јанковић, животом и делањем, као и певањем уверава  знану истину да је песник редак гост на земљи.
Негде сам проЧИТАО да је од сто пијанаца  само 13% алкохоличара. Може ли се овај однос применити на песнике, да је од  сто творитеља стихова само 13 песника. Не знам, сумњам, 13 од 100 је много, само знам да је Милош Јанковић Песник. Песник.
Зато, и не само зато, треба га читати.
Учтиво, уз штовање
Мирослав из Трешњевице