Повремено ми се јаве чланови Друштва „Суз ДИБИДрУС“, они који су још увек живи и не дају се.
Нисам бројао после колико година се јави и Мирослав Тодоровић, (Ниш;, односно Трешњевици код Ариља (лети).
Драги Пријатељу, имењаче мој врли, радост си ми приредио овим јавом.
Нађе ме у нишком кавезу где се вртим као оно псето што свој реп хоће да угризе. Чекам пролеће па да идем у Завичај – Ни тамо, ни овамо.
На крсту сопственог живота. А све стигло тако брзо, …. и да не пишем о томе. Шаљем ти, да погледаш ове две књижице. Желим да те нађу у здрављу и добру.
Твој с пријатељством
уВЕК, Твој Мирослав из Трешњевице
Из ове књиге, штампане у стотинак примерака, зауставио сам се у читању на стр. 49. и даље:
КОВИД ЗЛОВИД СЛЕПОВИД
Страхота и јама и замка пред тобом је,
становниче земаљски.
Пророк Исаија 1.
КАКО ли ме пустињака нађе
Како невидљива угледа
Зашто на Голготи мојој заустави?
Зашто изабра да јој се у пећини нађем?
Тек када клонух сазнах да у мени
Ровари ватру ложи чујем како жедан горим
Она невидљива небом ме притиска
Нема речи што о томе може да говори
Истина бола метафора овог доба
Земља се нози измиче
Зид се повлачи
Гелендер руку не прима
Степенице се у планину претвориле
Где ће мрва земна у себи заробољена?
Дан је
а све се мрачи
Стена на Кавказу сада ми је постеља
На којој ми ко Прометеју кљуца утробу
Кости дроби мисли о животу отима
Као да под воденичким каменом лежим
Раставља ме дух животни у мени тражи
Броји кошчице обрће преврће саставља
На свету овом само је мучење постојано
Бог ми су душу завукао од зла и
Он се у ме склонио
Ћути у муци мојој а ја
Спознајем да је бол све.
Из Библије глас о данима човечјим:
„… дуне ли на њ ветар, нестаје га,
и не познаје га више место где је био.“
На литици – постељи сламка се још види.
У црнилу ноћном душа пламичак дрхтури.
И тек сенка црна у ноћи црној схватиш
Све си послове завршио
Иако се овде никада
Никада више не вратиш.
***
ТО није стих који у мраку чујем
То није ватра што у мени гори
Вода жедна у устима
Нит је песма што о томе не постоји
ПриЧујеш сенке а животна прича
У мраку све црњем црни се
На снежном пољу јато врана
Завлачим се у себе
У земуницу скривам
Све више сенка
Која зна тајну ћутања
Од памтивека причу исту
(11. март 2021)
***
НИЈЕ ово о томе песма
То су вране у речи песме
Мисли преображене
Онај што мисли да је песник
Од тога мелеме справља
Мисли песма има лека
Ал све гушћа тишина
Без гласа без човека
Земна страница нових истина
Нада магла светом
Шири покров крила
У завежљај црни све ставља
***
ПроГЛЕДАШ рачун неки кукаван сводиш
Онај што те је по рођењу већма свео
Мисао опомене
На живота заблуде
(Живот?)
Речи што се над безданом белине диме
О чему књиге усудне прашине
На некој другој постељи
Тону у тишину ником потребне
О томе прича
На зиду пећинском она шара
***
ДА ли је ово очај?
Спознаја бола
Казна да то тек старац позно спознам
Ноћашњи снег кроз прозор
Видим Божју белину
И све године све векове по њој забележене
Топи их дан
Чују се Божје сузе
Несан оглашава
Смркава се а
Ја мислим да свањава
***
САДА видим колико је све ништа
Страшна је реч
Та пећина космичка
Кроз коју хује тзв. миленијуми
Мути се светлост
У прозору све тамније
Све тише оним каменом
дОписано
***
ГЛЕДАМ кроз прозор
Видим неба траку
Пролазе облаци – тзв. Историја
Осећам пролеће у пејзажу
Као она рука књигу прелистава
Да са постеље видим
Како у ничему више нисам
Како је пустош јава
Она измаглица
Ова филозофија
***
ОДАКЛЕ мисли да си био
Постојао?
(Шта је постојање доли нестајање?)
Лежим на постељи
Стени на Кавказу
У ћошку собе мој светогорски штап ћути
Чека да ме на пут поведе
Пут се у мени склупчао
У тачку живота свио
А та тачка све више је око
И то око види вечност
Коју само речи земаљске
У тишини ноћној слуте
***
МИСЛИШ да постојиш
Да си потребан
Видиш пролеће светли у прозору
И без тебе све се
По древном реду одвија
И тако ће до црног краја бити
Зна трава чујем је клија
***
ВЕСТИ с екрана
Моју мишју рупу пуне
У мени црне кљуцају
Као оно пиле црно
Дахом незваног позвано
Хоће из мене да излети
То мало даха
Што још небо чује
И узаман се
На људски начин радује
***
ИЗ таме мисао
Смисао књижевности је тишина
Она у камен заточена
У коју се све сручује
Све оно што мислили смо да је траг
Сада на ничему стоји
Ничему путоказ
И светиљка у ноћи пустој
Оку склопљеном књизи затвореној
***
ЈЕСИ ли био?
Постојао, мислио да јеси.
У постељи се старац питаш
Из облака
који кроз прозор видиш читаш
Видиш у трену свитну живот
У сликама магленим неста
Из те магле рука
Штап ми пружа
На земљи траг
Линија бела између слова црних
***
Сам к׳о пањ.
***
ТРАГ тај маглени
Снег се топи
Белину списа прекрива
Гракће слово у гаврана преображено
***
СВЕ тамније мисли
У прозору црни се облак
Видик песми о животу
….
Пошаст о којој проговара на свој начин Тодоровић, у високим годинама живота, однела је последњих година много песника и књижевника, уметника, обичних људи, слуђених хистеријом сотониних црних непоменика; међу њима и заједничког пријатеља, неуморног Миодрага Мркића (1932- 2022), Владимира Јагличића, и на десетине других чланова нашег неуспелог „Друштва СуЗ ДИБИДрУС“… 2020. година је била неописив ПРЕСЕЧЕНАЦ, ужас, прелом, и полом.Толико људи …неста у амбисима и понорима .. Не само у Србији. Него и на другим опасним тачкама, а пре свега у амбисима и лавиринтима тзв. друштвених мрежа на интернету… Преко којих се ширио ужас, ужас, ужас и заблуда…Као и отров са неба.
Са Мркићем сам се повремено чуо; убедили су га да треба да прими знате већ шта, једанпут, два пута, три пута. Нисам се вратио у Шведску крајем лета 2020, јер сам имао добар разлог…Мркић је имао срећу у несрећи, да му буде објављена једна од главнијих књига његовог живота у целини заједно са панорамом стихова Дончића, у пожаревачком „Браничеву“, што је лепо; Мркић је као ратна избеглица, многима то није познато, био интерниран из Дренице на Косову, заједно са породицом (оцем и мајком и сестрама), у Млавски срез, и у Петровцу на Млави је започео своје гимназијско школовање…Мркићева књижевна каријера се тако, на жалост, завршила у округу пожаревачком, игром судбине и случаја комедијанта.
Већина оних о којима је Мркић афирмативо писао, вероватно и не зна, да је Мркић преминуо јесенас…итд.
Бог да му душу прости! Мркић није кукао; писао је до последњег часа. Месец дана пре него што ће га однети колима хитне помоћи у земунску болницу, договарали смо се да се сретнем на уобичајеном месту у Београду, али увек је нешто искрсавало… итд.
Мркић Миодраг, самац и професор, неиспричана је прича српске културе и књижевности… Никада није кукао. Кад је било најтеже, појављивао се и бодрио, помагао, охрабривао…(…..)
Четири највећа губитка последњих неколико година (за „Заветине“) су поред осталих, смрт Михаила Лукића (1925 – 2016), Миодрага Мркића, Слободана Бранковића (2013), Владимира Јагличића…
(…………..)
(Ш)ВЕДСКА СВЕСКА 