16.12.2022.
То није снимила жена чије фотографије волим, већ ја, посматрајући кроз балкон наше друге куће чуда светлости и део хоризонта на југозападу. Хоризонт пред залазак је експлодирао, светлошћу која ме опчињава, као и летећи балвани једног српског сликара из Мачве.
То је било седамнаест дана пред њен рођендан – другу годину након што је отпутовала (можда заувек?) на шведска, зачарана језера (можда је донела коначну одлуку да тамо остави своје кости).
Нико није био уцвељен као та полујеврејка, полусрпкиња. Како је уопште могла да преживи све те ствари које су јој се догађале од најранијих дана, од детињства? Толико је било ожиљака на њеној души, а и на кожи, рукама. Није је хтела она која ју је родила, ни отац, ни поочим; ни најближа родбина; побегла је од свих у свет, возом, у Немачку… – Надам се да је и ја нисам,нечим, уцвелио?
Не нисам могао да је увек слушам и саслушам, да јој повлађујем… Открила ми је читав један макрокосмос сверне Европе, тајну поларне светлости, и довела ме скоро до самог северног пола…
Увела ме је у оно што сам заволео као студент на српским планинама у снегу, у неизрециву чудесну лепоту блескова…
Штитила ме је у том туђем свету својим ожиљцима и лепотом. Мала поштарка из… која се није поносила својим грофовским манирима и пореклом…
(Ш)ВЕДСКА СВЕСКА 