… Чему, коме? Нова година/ Мирослав Тодоровић

Драги Мирко, овом пошиљком завршавам слање „мојих производа“ за ову годину. Прође и она, улазимо, на истом месту стојећи, у нову. Како ствари стоје за овом ћемо жалити, а што се тиче ове наше занимације, е ту смо препуштени сами себи и све мањем броју исписника што се за књигу интересују. Ово је време забаве, „кретенизација Срба“ се смишљено обавља. О томе о новом тексту ако га буде. Јер, глувима шаптати, не вреди… Шаљем Ти и спремљењу књигу „Малина и други јади“. Немам жељу, а ни воље, да тражим спонзоре за њу. Чему? Коме? Благодарећи овој те(к)ници шаљем је на читање, и као риболовац што баца удицу, мним да ћу упецати „златну рибицу“, која ће да испуни жељу, књига да се одштампа. Али као ствари стоје, ја је бацам у мртво море. Из писама првих читалаца, шаљем ти овај комадић:

Citao sam tvoj rukopis i doziveo ga i kao svojevrsni roman i kao studiju mentaliteta, a najpre kao pohvalu poeziji i preko potreban lament nad onim sto bi mogla da nam pruzi da smo makar malo drugaciji. Ti, medjutim, progovaras i o mnostvu drugih fenomena jezikom koji je u najvecoj meri srecno iznadjen. O njegovim mocima i nacinima aktiviranja moglo bi se posebno govoriti.
Ponekom bi mozda mogao da zasmeta broj citata i oslanjanje na njih pri uoblicavanju stava, ali takvo opredeljenje razumem kao deo autorske strategije i kao uporiste svakovrsnih promisljenosti u gradjenju tekstova.
Njih je mogao da napise neko ko dubinski razume i poeziju i tlo iz koje ona izrasta, neko ko je njome oblikovan.
Cestitke. Srdacan pozdrav, Zivorad Nedeljković

За сада Малина… код Тебе у овој форми, за дослије како буде. Желим Теби и Твојима Срећну и бољу Нову 2015. Здравље, мој Имењаче, и да ово Сазвежђе светла, да нас обасјава, нас и оно што као Дон Кихоти нашег времена чинимо и само себе заваравамо да то има смисла.
Брат-ски, из нишког брлога, Мирослав

= овде можете читати у целини књигу: МАЛИНА И ДРУГИ ЈАДИ

Из пристиглих писама / Ускршњи поздрав

На Велики четвртак 2014.

Љиљана Милосављевић

Свети Саво ти помози. Тарабићи рекоше, ићи ћеш а човека срести нећеш, мислила
сам неће нас ни бити. Има ли нас, питам се. Одавно идемо, а човеку ни трага. И сви
у земљу гледамо. Заборавили смо и да лепе куће правимо и оџаке на крову што су
као брош на лепој хаљини чучале. А и роде су одустале на оџаке да слећу и гнезде се.
Врапци се око мрве више не свађају, а можда их скоро и нема. Вране и гаврани, још
мало кућни љубимци, у град се преселили. У парковима деци игралишта оградили а керови газде шетају.
Изгледа сви ћемо у Београду живети, крај воде, као на почетку. Можда ћемо се и у
Храм, подигнут Теби у част од невремена сви склонити. На галерији хор од преосталих уметника, Богу се додворити.

Сви ће Срби испод једне шљиве, још рекоше. Слушам данима, о спасењу образа и
части уз помоћ афричке.

17.4.2014.

Љиљана Милосављевић
Хвала и Вама и нека су сви дани, намсејани! 16. април 2014. 22.38

„Čobanin, tako da me predstavite!“ – То Лукић

„Namćor“ Dragana Jovanovića – pogled na nebesku Srbiju
B. Đ. | 08. januar 2014. 21:08 | Komentara: 0
Pred čitaocima je naučnofantastični roman napisan na jeziku jugoistočne Srbije, belopalanačkog kraja, ili, kako sam autor kaže, na „srpskom jidišu“

Dragan Jovanović

Dragan Jovanović. Iz fotodokumentacije Miroslava Todorovića

•
IZ pera književnika i novinara Dragana Jovanovića, pred čitaocima je nova knjiga „Namćor“, naučnofantastični roman napisan na jeziku jugoistočne Srbije, belopalanačkog kraja, ili, kako sam autor kaže, na „srpskom jidišu“.

U svom uzbudljivom, duhovitom i depresivnom romanu, trinaestom po redu, koji je sam objavio, Jovanović pokreće škakljivu temu – da li su bogovi u stvari vanzemljci čiji smo klonovi? Autor otkriva da tezu koju zagovara i koja je doskoro bila predmet sprdnje, sada potvrđuje i knjiga genetičara Anatolija Kljosova, ruskog akademika sa Harvarda, u kojoj se tvrdi da je srpski gen star 12.000 godina, da su Srbi jedan od najstarijih naroda, prvi arijevci Balkana, te da su svi evropski narodi, pa i Rusi, srpskog porekla.
– Iz toga ne treba očekivati privilegije, to samo znači da smo narod najstariji i da je došlo vreme da izumremo. Po „Namćoru“ naši stari srpski bogovi su vanzemaljci sa Sirijusa – iz nebeske Srbije, koji su došli i napravili ljudski, to jest srpski rod po svom obličju. Žarko Namćor, glavni junak romana, inače moj otac, kraljev pilot u penziji, živi na Suvoj planini, stupa u vezu sa vanzemaljcima sa Sirijusa, ubrzo postaje seoska luda, ali samo do Preobraženja, do palanačkog vašara 2013, kada vanzemaljci dolaze po njega i vode ga na Sirijus. Poruka romana je da su i na Sirijusu digli ruke od zemaljske Srbije i da ih interesuju samo odabrani pojedinci. Gore na Sirijusu su Tesla, Njegoš, Leonardo da Vinči koji je, takođe, Srbin – otkriva za „Novosti“ Jovanović.

KRITIKA PREĆUTKUJE
PISAC ističe da ga književna kritika uporno prećutkuje, počevši od prvog romana „Žitije Savino od Bogumila Monaha“.
– Svaka moja knjiga dočekuje se na nož i guši se svilenim gajtanom. Prvim romanom, gde sam pokazao da su Nemanjići napravili prvi i možda najveći genocid nad Srbima uterujući u njih hrišćanstvo po svaku cenu, sebi sam zatvorio vrata u srpskoj intelektualnoj eliti. I kroz novi roman provlači se nit da su hrišćanstvo i pravoslavlje za Srbe bili pogibeljni civilizacijski šok i tok – kaže Jovanović.
„E, od fukare sam i pobegao iz grada! Nisam mogao više da istrpim Beograd, a ni on mene! Muka mi je bilo od raznih Šešelja, Miloševića, Draškovića i ovovremenske bande pred kojom smo ustuknuli dozvolivši da od Srbije naprave pačavru kojom gazde iz EU brišu pod, baš kao što više nisam mogao da podnesem tajkune i takozvanu intelektualnu elitu koja ne vidi dalje od nosa i novčanika“, stojimo usred stada, slušajući otuđenog sedobradog tribuna, šarplaninci kidišu na vetar što nosi miris šumokradica…

Jeste, usred stada pojebljivih ovaca i nezajažljivog ovna oteglih muda. Stojimo na brabonjcima, u loži Draganovog amfiteatra planinske akademije nauka i čobanske umetnosti.

„Čobanin, tako da me predstavite! Ne novinar u penziji i kolumnista NIN-a, već ponosni čobanin skromnog stada i brđanin po ubeđenju! Trideset godina sam grozničavo pripremao ovo bekstvo od besmisla grada, i evo me, napokon, u smislu zabiti. Dragan Jovanović se odjavio sa spiska stanara, nema više povratka u Beograd, sad imam svoje stado, nisam više deo ničijeg“, zableja vuneni kružok gurajući se uz svog „Mojsija“, kadrog da ih izvede iz vekovnog ropstva predrasude da je pas čovekov najbolji prijatelj. Psi laju i kad jaganjci utihnu…