Otvoreno pismo ministru Ivanu Tasovcu NIKO NE VLADA NEVINO
Jedna istočnjačka mudrost kaže, niko ne vlada nevino. Ako se ne domognemo mašte, kulture, umetnosti, ostaje nam samo surova i opora stvarnost… U kojoj čovek nije više centar sveta, već novac i magična moć kapitala. Bez kulture, mi ne znamo ko smo i kuda idemo… Bez kulture mi ne umemo da sanjamo svoje snove i kreiramo svoju budućnost…U zemlji koja godinama nema strategiju kulture i kulturne politike. Živimo od danas do sutra, tumaramo od jednog ministra kulture do drugog ministra…Ministri se menjaju, a činovnici u Ministarstvu kulture Srbije i Sekretarijatu za kulturu Beograda godinama ostaju isti, često skoloni korupciji i slizani sa moćnim grupama, i privilgovanim pojedincima u kulturi. Neki profesori univerziteta, pisci, izdavači, izveštili su se da svake godine poharaju državnu kasu…Izmisle po desetak projekata, prepisuju ih iz godine u godinu… Za njih ne važe konkursi, procedure, konflikti interesa…U komisijama dežuraju njihovi ljudi…I umesto javnog interesa u klturi Srbije, godinama caruje privatni interes…I nikom ništa… Lec je govorio, da se jedino od dece, pijanaca i ludaka, očekuje da govore istinu! Izložiću se tom riziku i reći, da nas jedino istina u Srbiji može spasiti i prosvetliti, jer smo predugo živeli u lažima! Jedan od bivših ministara kulture Nebojša Bradić u Kulturnom dodatku „Politike“ (13.jun 2015.): izjavio je: „Pozorište je u haosu. Jadno finansirano i udaljeno od novčanih tokova. Ali to ne sme da se kaže. Rečeno im je, „Ćutite, ili nećete dobiti ništa“. Javne subvencije u pozorištima umanjene su do tačke koja ugrožava opstanak. A onda umetnike optužuju da previše pažnje pridaju nedostatku novca…“ Bradić je čovek pozorišta i govori samo o pozorištu, iako zna da je takva situacija i u drugim oblastima kulture, možda još i gora…Čitava oblast kulture lagano, ali sigurno umire… Tranzicija Srbije nije ni dotakla ovu oblast. Desetine hiljada, uglavnom obrazovanih ljudi u kulturi, živi na ivici egzistencije i u bedi. Zavirite u domove kulture širom Srbije i u naše provinciske kasabe, čast izuzecima, i videćete gde je danas Srbija. Ta slika se ne može polirati velikim i šarenim pričama o budućnosti…Ti ljudi su danas, samo mrtav kapital Srbije, izvan tokova društva. Bilo bi zanimljivo da nam Bradić kaže, šta on nije učinio dok je bio ministar kulture Srbije, a mogao je…I šta bi danas uradio da može? Ne možemo više živeti u lažima. Pitam se, šta otkucavaju časovnici, koje je ministar kulture Ivan Tasovac, u svom performans raspoloženju, nedavno postavio na Ušću, ispred Muzeja savremene umetnosti i ispred Narodnog muzeja Srbije? Tanjug je ovih dana javio, „da radovi na ova dva objekta kulture teku svojim tokom.“ Istina je, sasvim drugačija. Radovi na Muzeju savremene umetnosti, nisu još ni počeli, a rok za završetak radova i otvaranje Muzeja je 20 oktobar 2015. godine!? Na Narodnom muzeju Srbije se radi samo fasada i fasadna stolarija. Tenderi za unutrašnje radove, nisu ni raspisani! A radovi bi trebalo da budu gotovi, na dan muzeja, 10 maja 2016. Priznajem, radovala sam se kada je Ivan Tasovac izabran za ministra kulture Srbije. Nažalost, politika brzo troši ljude, a naročito one iz kulture. I on će, kao i svi ostali ministri kulture koje pamtim, biti brzo zaboravljen. Pamtiću ga kao ministra koji ćuti, i u Vladi i u javnosti! Kao jedinog ministra kulture Srbije koji ima lično obezbeđenje. Nažalost, prokockao je naša velika očekivanja i svoju veliku popularnost kao frontmen Beogradske filharmonije. I kad smo očekivali njegov aktivniji javni angažman, rezove u kulturi, borbu za kulturu u zemlji, on se pretvorio u čupavog dvorskog lutka, kome je kako kažu, najvažnije da bude u Vučićevom ozračenju… Na mnogobrojne primedbe kulturnjaka, Ivan Tasovac odgovara: „ Para za kulturu ima, ali se one arče!“ Reći to u zemlji Srbiji, danas, nije pristojno. U zemlji Srbiji, koja izdvaja jedva pola procenta!!! iz budžeta za kulturu, najmanje u regionu i najmanje u Evropi!!! Čak i mala, siromašna Crna Gora, izdvaja tri odsto! Ako je tako, zašto onda službenici u ministarstvu i pomoćnice ministra, arče novac poreskih obveznika. I nikom ništa, godinama. Niko ih ne poziva na odgovornost? Šta učiniti kad je i sam ministar u konfliktu interesa. Ceo Beograd priča, o „magičnim digitalizacijama“. Ivan Tasovac bi morao konačno javno da kaže da li je istina, kako se priča, da neki službenici Ministarstva kulture Srbije lobiraju po Srbiji da njegov brat Toma Tasovac i njegova NVO Centar za digitalnu humanistiku , dobijaju poslove digitalizacije o trošku poreskih obveznika. Obavešteni kažu da je u te svrhe, doneta odluka da se Vukovoj zadužbini za digitalizaciju sabranih dela Vuka Karadžića, uplati 5.623 319 dinara. Iako se zna, da taj posao po zakonu radi Narodna biblioteka Srbije i to besplatno!!! Za slične projekte, „magičnih digitalizacija“, planirano je da Univerzitetska biblioteka dobije 3.580 000 dinara. Šta reći, na hazarderski pokušaj ministra Tasovca, da ove godine kupi Ninovu nagradu za književnost za jednog od svojih pulena, istina bezuspešno!? Ali je tim povodom, prvi put u pedeset godina Ninove nagrade, NIN u te svrhe dobio donaciju od Ministarstva kulture u vrednosti od 500.000 dinara. U vreme Ivana Tasovca, na sve važne funkcije u republičkim institucijama kulture, vraćaju se ponovo „Žuti“!!! Od Dragana Bujoševićau RTS – u, Lasla Blaškovića u Narodnoj biblioteci Srbije i Jelene Trivan u „Službenom glasniku“, toj „zlatnoj koki“ srpskog izdavaštva. Tu su i „Dve žute komesarke“, koje više od dve decenije kadriraju kulturnim institucijama Srbije, Vida Ognjenović i Gorica Mojović. Zar smo doživeli udar amnezije? „Žuti“ su vladali kulturom Srbije od 2.000 godine i za sobom ostavili malograđanski spin i pustoš… Zar je to moguće u zemlji u kojoj vladaju naprednjaci, ili je Aleksandar Vučić, izgleda, rešio da kupuje opoziciju preko kadrova iz kulture? Bojim se, biće to pogubna osveta Srbiji… Navešću još nekoliko primera, koji imaju simboličku vrednost. Nezadovoljna rezultatima, dva segmenta ovogodišnjeg velikog Konkursa Ministarstva kulture Srbije, prošetala sam se po tabelama, internet podacima ministarstva. U dve godine, 2015. i 2014. samo na prvi pogled otkrila sam mnoge nepravilnosti, sukobe interesa, službenike i funkcionere sklone korupciji, klanove, privilegovane pojedince u kulturi… Plavi jahač, izdavačka kuća koju vodim, tražila je da ministarvo podrži prevod na engleski jezik moje knjige – „Ledi Pedžet i njeni Srbi.“ U godini jubileja Prvog svetskog rata, prva knjiga o velikoj dobrotvorki srpskog naroda, nije dobila podršku, među 1o4 knjige koje finansira ministarstvo. Ali je zato mimo važećeg ovogodišnjeg konkursa, Aleksandar Gatalica dobio 8.000 evra za prevod knjige „Veliki rat“ (495 strana) na engleski jezik i njegov londosnki izdavač „Istros Books. I pored toga, što je knjiga objavljena i promovisana u Londonu još prošle godine!?, novembra 2014. u Ambasadi Srbije i Britanskoj biblioteci u Londonu. Kakav skandal! I svi ćute. Ta Gatalicina knjiga o Prvom svetskom ratu, na konkursu iz 2014. godine, dobila je 17.600 evra za prevod na francuski jezik i francuska kuća „Belfond“ iz Pariza…..Ko je ovde lud, za taj novac mogu da se prevedu tri knjige!!! Ova rešenja parafiraju, ladno, sekretar komisije Mladen Vesković i pomoćnica ministra kulture Ana Vučetić. I naravno, potpisuje Ivan Tasovac. Članovi komisije 2015. bili su: Mihajlo Pantić, Vladislava Gordić Petković, Ivana Nikolić, Vojislav Karanović, a predsednik komisije bio je Miloš Konstantinović. Članovi komisije 2014. bili su: Mihajlo Pantić, Vladislava Gordić Petković, Ivana Nikolić i Saša Jelenković, a predsednik komisije bio je Miloš Konstantinović. Profesor Mihajlo Pantić, dve godine je u konfliktu interesa, član je dve komisije, koje odlučuju da se svake godine po dve njegove knjige prevedu na neki od stranih jezika. Kao predsednik Upravnog odbora Narodne biblioteke, glasa da se na konkursu 2015. podrže tri knjige direktora te biblioteke, Lasla Blaškovića. Kao funkcioner Pen kluba Srbije glasa 2014. da se tri knjige čuvene spisateljice Vide Ognjenović objave na neki od stranih jezika. Gordićka je takođe u konfliktu interesa, odlučuje o knjigama svog supruga Petkovića. Vojislav Karanović glasa sam za sebe. Uz svo uvažavanje Bore Ćosića, koji živi u Nemačkoj, siromašna Srbija plaća prevode njegovih knjiga na nemački jezik!? Tražila sam od Ministarstva, da za male pare, sa projektom Ledi Pedžet ( knjiga, izložba fotografija) obiđemo deset gradova, deset biblioteka, deset domova kulture…I taj moj pokušaj bio je bezuspešan. Nataša Marković Beograd, 19 juni 2015.
(Ш)ВЕДСКА СВЕСКА 