БАКАРЕЛО ЊАГОЈЕВИЋ КАО ГЕНЕРАЛ БУЕНДИЈА
(Мирослав Лукић: Ујкин дом – Апостроф-Београд 1997.)
У неким „сценама“ књиге Ујкин дом Мирослава Лукића, à part у средини око 100-те, и после 100-те стране, пробране слике, овога тадa релативно младог писца прозе и поезије, смењују се као на филмском платну, боље рећи, попут оних у чувеним Маркесовим (100) годинама самоће. Јер лакоћа клизања покретних слика и у 100 година самоће и у Ујкином дому је безмало једнака. Двоструки прескок реда у тексту, једнак резу на филмској траци, готово и да не служи својој намени, да временски и сликовном припадношћу одвоји догађаје, ради лакшег дистинговања тренâ и просторâ код читалаца, па макар и тако – на визуелан начин, него стоји формално тако, колико да неверни и тврдоглаво убеђени да је то свакако „нигде прекинута прича“ морају прихватити да је, у реду, заиста непрекинута прича, али времена и простора који се прекидају. Такав фини континуитет приповедања стварно је примећен у 100 година самоће и такав лежерно фини континуитет у поступцима (у акцији и реакцији) код свих Буендија (и претеча и потомака), читај и код печког, никако млавског, Бакарела Њагојевића, примећен је у обе књиге.
Чини се да је ту изванредну непрекидајућу динамику саопштења из дневника Боре Мишљеновића уочио и Срба Игњатовић кад је хтео да Апостроф то што пре објави. Колику је само причу Гарсија Маркес испричао, тако велику да се гута и по (још) 20 до 30 година у Самоћи, кад не знамо ни данас да ли је црна вода-језеро у непроходном трњу била колико далеко, или близу, до Маконда јер се у смењивању лепих понуђених слика није ни стизало до те запитаности, што се управо ево догађа и вашем скромном записивачу ове своје скромне мисли, да што чешће путује у свој крај, пролазећи преко места догађаја романа Ујкин дом, а да се и не упита где је Босиљковац,та тајна тачка ослонца, улаз у лавиринт, заправо пукотина. А зашто се не би питао, осим зато што штиво романа јесте готово универзалано (а због скромности аутора јест морало да лежи и на „конкретној подлози“)? Па можда зато што може да стоји свуда и нигде. Довољан је свеобухватни поглед на шумско-ботанички фон и да се осматрач препозна као учесних тих предела, из књиге. Једноставно књига Ујкин дом је „покрила“ СВЕ на путу, почев од Пожаревца до Мајданпека, илити од Београда до Неготина.
Иконично-монографска сличица ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ која јесте на нивоу своје функционалне важности, бивајући штаб Шумске војске, дигла је на још виши ниво важност поштовања предака, од којих нам она и остаде, (пре свега код овог аутора, а потом и у укупној духовној традицији овога североисточног дела Србије); и сваки пут скрене пажњу, боцне, читаоца (јер сви познајемо наше МАГАЗЕ И ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ). Скрене пажњу и боцне баш колико и Маркесова јунакиња која једе земљу и креч са зида, а која и није увек у овој функцији испуњења глади, али је увек дата уз сталну напомену аутора да је то она која једе земљу и креч са зида. Овај, такав проседе Маркес нам ставља на луксузну трпезу прозног штива, јер зна да и споредна личност мора бити хомогено обрађена, ако хоћемо као читаоци да верујемо и у изабрани профил главнога лика у књизи, као што су сви потомци и преци једнаких (као једна) сличних особина, а који, као Буендије, морају да изнесу на леђима, рођењем па до смрти, свих 100 година самоће.
Код Лукића је такав третман примећен у случају, условно речено, најспоредније личности, рецимо у случају, Власте Петровића. Он ће бити онај стручњак који у доба врше, у миру, готово једини зна да покрене тај део вршалице који све покреће – мотор-машину. И неће бити случајно да баш он и тера војни камион, заплењен у неким акцијама шумских партизана, или чак и тенк руских војника који су му га дали да вози, у њиховом дугом и „досадном“ путовању од Влад-ивостока до Берлина, јер ко би други и возио машину. И зашто? Кад он зна с тим да барата, а ту је, у диспонибилитету, поменут у ранијим поглављима књиге, поглављима која се, како рекосмо, због континуитета, чак и на оним тобожњим резовима, тешко, или уопште не могу раздвојити.
На крају, да бисмо „остали верни“ изабраном наслову за ово тек никло мишљење, рецимо још и то да је владавина овога лика, Бакарела Њагојевића, присутна у штиву колико и брижна овојница око важних телесних органа, присутна баш колико и владавина свих Буендија кроз цело дрво живота (лигнум витае), и Хозе Аркадиа и Аурелијана као и других које је од корена до врха обујмило то дрво за свих „100 година самоће“.
На самом крају да признам да сам ишчитавајући другу половину књиге Ујкиног дома (јер сам је једном раније заборавио у аутобусу, у пола читања) открио и имао све изгубљено назад: и прву половину књиге јер бù „слепљена“ за ову другу (због оног „непрекинутог континуума“ , спомињаног овде, напред, па чак и тај аутобус и сâмо одредишно место у које је отишао – Неготин (а ја остао у Кучеву), а да будем и искрен и силом маштовит, кажем, вратиле су ми се и 100 година самоће које нису биле у том аутобусу, али јесу у избледелој ми меморији која се напоји новом меморијом као што су се млађи Буендије пунили крвљу свих старијих, посебно зачетника с почетка Маркесове велике приче.
- јан. 2017, Београд Властимир Станисављевић Шаркаменац
______________
* Драги комшија, Мирославе,
(Ш)ВЕДСКА СВЕСКА 