Архиве категорија: srpska dijaspora u francuskoj

„УЈКИН ДОМ“, ПОСЛЕ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА

БАКАРЕЛО ЊАГОЈЕВИЋ КАО ГЕНЕРАЛ БУЕНДИЈА
(Мирослав Лукић: Ујкин дом – Апостроф-Београд 1997.)

Власта Станисављевић
Власта Станисављевић

У неким „сценама“ књиге Ујкин дом Мирослава Лукића, à part у средини око 100-те, и после 100-те стране, пробране слике, овога тадa релативно младог писца прозе и поезије, смењују се као на филмском платну, боље рећи, попут оних у чувеним Маркесовим (100) годинама самоће. Јер лакоћа клизања покретних слика и у 100 година самоће и у Ујкином дому је безмало једнака. Двоструки прескок реда у тексту, једнак резу на филмској траци, готово и да не служи својој намени, да временски и сликовном припадношћу одвоји догађаје, ради лакшег дистинговања тренâ и просторâ код читалаца, па макар и тако – на визуелан начин, него стоји формално тако, колико да неверни и тврдоглаво убеђени да је то свакако „нигде прекинута прича“ морају прихватити да је, у реду, заиста непрекинута прича, али времена и простора који се прекидају. Такав фини континуитет приповедања стварно је примећен у 100 година самоће и такав лежерно фини континуитет у поступцима (у акцији и реакцији) код свих Буендија (и претеча и потомака), читај и код печког, никако млавског, Бакарела Њагојевића, примећен је у обе књиге.

Чини се да је ту изванредну непрекидајућу динамику саопштења из дневника Боре Мишљеновића уочио и Срба Игњатовић кад је хтео да Апостроф то што пре објави. Колику је само причу Гарсија Маркес испричао, тако велику да се гута и по (још) 20 до 30 година у Самоћи, кад не знамо ни данас да ли је црна вода-језеро у непроходном трњу била колико далеко, или близу, до Маконда јер се у смењивању лепих понуђених слика није ни стизало до те запитаности, што се управо ево  догађа и вашем скромном записивачу ове своје скромне мисли, да што чешће путује у свој крај, пролазећи преко места догађаја романа Ујкин дом, а да се и не упита где је Босиљковац,та тајна тачка ослонца, улаз у лавиринт, заправо пукотина. А зашто се не би питао, осим зато што штиво романа јесте готово универзалано (а због скромности аутора јест морало да лежи и на „конкретној подлози“)? Па можда зато што може да стоји свуда и нигде. Довољан је свеобухватни поглед на шумско-ботанички фон и да се осматрач препозна као учесних тих предела, из књиге. Једноставно књига Ујкин дом је „покрила“ СВЕ на путу, почев од Пожаревца до Мајданпека, илити од Београда до Неготина.

Иконично-монографска сличица ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ која јесте на нивоу своје функционалне важности, бивајући штаб Шумске војске, дигла је на још виши ниво важност поштовања предака, од којих нам она и остаде, (пре свега код овог аутора, а потом и у укупној духовној традицији овога североисточног дела Србије); и сваки пут скрене пажњу, боцне, читаоца (јер сви познајемо наше МАГАЗЕ И ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ). Скрене пажњу и боцне баш колико и Маркесова јунакиња која једе земљу и креч са зида, а која и није увек у овој функцији испуњења глади, али је увек дата уз сталну напомену аутора да је то она која једе земљу и креч са зида. Овај, такав проседе Маркес  нам ставља на луксузну трпезу прозног штива, јер зна да и споредна личност мора бити хомогено обрађена, ако хоћемо као читаоци да верујемо и у изабрани профил главнога лика у књизи, као што су сви потомци и преци једнаких (као једна) сличних особина, а који, као Буендије, морају да изнесу на леђима, рођењем па до смрти, свих 100 година самоће.

Код Лукића је такав третман примећен у случају, условно речено, најспоредније личности, рецимо у случају, Власте Петровића. Он ће бити онај стручњак који у доба врше, у миру, готово једини зна да покрене тај део вршалице који све покреће – мотор-машину. И неће бити случајно да баш он и тера војни камион, заплењен у неким акцијама шумских партизана, или чак и тенк руских војника који су му га дали да вози, у њиховом дугом и „досадном“ путовању од Влад-ивостока до Берлина, јер ко би други и возио машину. И зашто? Кад он зна с тим да барата, а ту је, у диспонибилитету, поменут у ранијим поглављима књиге, поглављима која се, како рекосмо, због континуитета, чак и на оним тобожњим резовима, тешко, или уопште не могу раздвојити.

На крају, да бисмо „остали верни“ изабраном наслову за ово тек никло мишљење, рецимо још и то да је владавина овога лика, Бакарела Њагојевића, присутна у штиву колико и брижна овојница око важних телесних органа, присутна баш колико и владавина свих Буендија кроз цело дрво живота (лигнум витае), и Хозе Аркадиа и Аурелијана као и других које је од корена до врха обујмило то дрво за свих „100 година самоће“.

На самом крају да признам да сам ишчитавајући другу половину књиге Ујкиног дома (јер сам је једном раније заборавио у аутобусу, у пола читања) открио и имао све изгубљено назад: и прву половину књиге јер бù „слепљена“ за ову другу (због оног „непрекинутог континуума“ , спомињаног овде, напред, па чак и тај аутобус и сâмо одредишно место у које је отишао – Неготин (а ја остао у Кучеву), а да будем и искрен и силом маштовит, кажем, вратиле су ми се и 100 година самоће које нису биле у том аутобусу, али јесу у избледелој ми меморији која се напоји новом меморијом као што су се млађи Буендије пунили крвљу свих старијих, посебно зачетника с почетка Маркесове велике приче.

  1. јан. 2017, Београд Властимир Станисављевић Шаркаменац

 

Белатукадруз (алиас М. Лукић, аутор "Ујкиног дома")
Белатукадруз (алиас М. Лукић, аутор „Ујкиног дома“)

______________

* Драги комшија, Мирославе,

књигу сам прочитао, остала је и у другој половини иста, дакле, она половина „коју сам и тражио“. Сад би ти књигу вратио, ако си ту, зазвонићу, евентуално сутра, у недељу, а више бих волео данас, због неких обавеза.
Ја сам се у својој врсти одушевљења одазвао (…..)  на маркесовску атмосферу у смени догађаај у „Ујкином дому“ и написао један мали осврт (да не кажем неку крупнију реч) те то рекао и Срби И., кад је примао награду, у Удружењу, ваљда критичарску (Чеда Миковић), он се зарадова мом наднаслову: „Ујкин дом“ после 20 година“ јер ћу мало компарирати Генерала Буендију и Бакарела Њагојевића (тамо је сто година, а овде 20 година, барем од „Апострофа“). кажем зарадова, и даде ми неки маил „Савременика плус“ да му пошаљем то да објави, што ја и учиних. Сад, ево, шаљем то и теби да видиш, ако ти штима, па да сачекамо да видимо следећи „Савременик плус“ да ли ће га објавити, ако не, не знам да ли ти то можеш због „сукоба интереса“, али има времена да се о томе још договара.
Потом донео бих ти моју књигу ГОЛГОТА коју сам обећао да „бацим“ и сандуче и још ону књигу „ГЛАВА“ о Карађорђу, што се мучила за награду, кад је добио Зоран М. Мандић или, можда, Ти?
Свакако ми јавни да ли си ту, а можеш да користиш и овај телефон (…..) или (…..) .
Комшија Власта Шаркаменац  ( 28. јануар 2017)
Advertisements

Iz pristiglih pisama / Đorđe Koniković

Dragi Miroslave,

Pre svega da vas pozdravim i zahvalim na pismu.
Da vam zahvalim takodje na slanju vaseg biltena, na izboru poezije
Malopre sam vam poslao nekoliko mailova koji govore o nasoj dijasp u F, i u kojima cete mozda naci ponesto sto vas interesuje.
Ja jos uvek radim a deo slobodnog vremena posvecujem citanju nase i strane stampe (……..).
Od nasih medija pratim Politiku, Danas, NSPM … i vrlo cesto ostavljam komentare

Povodom nase dijaspore, mogu reci da su nasi ljudi u Parizu dosta aktivni
Ali naravno, postoje ljudi koji se trude da se sto pre i sto brze uklope u novu sredinu. Ne vracaju se u domovinu na letovanje, deci daju strana imena, deci ne prenose nas jezik i obicaje ili izbegavaju susrete sa zemljacima. Naravno, to nije samo nasa osobina, to je karakteristika mnogih emigranata, pa i Francuza koji odu u Austaliju.

Nas kult centar u Parizu dobro radi, svakog meseca priredjuje 5 – 7 susreta
Ovde zivi puno nasih ljudi (slikari, muzicari, arhitekti …) koji su ostavili ili ce ostaviti trag.

Drugarski
Djordje

=================== Prilozi
(део)

ДВАНАЕСТИ САБОР ПЕСНИКА

ДИЈАСПОРЕ

ГОСТУЈУ ПЕСНИЦИ ИЗ ЕВРОПЕ

Промоција дечје поезије

„ЈЕЗИК НАМ ЈЕ ОТАЏБИНА“

Издавач ВЕСТИ

Гост Јадранка ЈАГЛИЧИЋ

Професор етно певања

У СУБОТУ 23. МАРТА 2013 У 19 Ч

У СВЕЧАНОЈ САЛИ ХРАМА СВЕТОГ САВЕ

23, УЛИЦА СИМПЛОН

ПАРИЗ 18

СРПСКИ ПЕСНИЦИ ПАРИСКОГ КРУГА

САВЕЗ СРБА У ФРАНЦУСКОЈ

____________

AOUT / AVGUST 2013
Expositions en cours
Bogdan Pavlović

Playtime project

Le travail de Bogdan Pavlović, a connu l’évolution d’une peinture narrative et colorée vers une peinture plus documentaire, photographique et conceptuelle, basée sur ses actuelles expériences en matière de photographie et de vidéo. Ces recherches s’orientent vers l’utilisation de nouveaux matériaux et de nouveaux médias. Le support conventionnel, à savoir la toile, a été remplacé par un matériau non-pictural, le feutre. D’autre part, la photographie ne représente pas uniquement un point de départ pour ses peintures et ses dessins, c’est une vraie démarche indépendante.
Brankica Žilović Chauvain

Ariadne project

En regardant les nouvelles œuvres de Brankica Žilović Chauvain nous ne pouvons pas nous empêcher de penser à l’une des histoires les plus passionnantes de la mythologie grecque, l’histoire d’Ariane. Cette association n’est pas seulement formelle, car dans notre esprit, le fil incarne l’intelligence, l’intuition et le raffinement de l’esprit humain.

Cependant, contrairement à Ariane qui donne à Thésée le fil pour l’aider à résoudre le mystère du labyrinthe, Brankica utilise le fil comme matériel de construction des paysages magiques dont la fonction principale est de changer et faire évoluer notre expérience visuelle.
Exposition en cours jusqu’au 20 août 2013
VLADIMIR LALIĆ – Dessins et gravures

L’intention dans mon art, c’est de dénuder l’homme, de le déshabiller jusqu’à son essence même. Pour comprendre qui je suis, je dois creuser en moi-même. Sortir les entrailles pour ensuite tout remettre à sa place. Examiner tous les aspects, être honnête de la façon brutale, cruelle. Toute autre chose – décoration, tendance, beauté apparente et fausse, ne m’intéressent pas. Tat tvam asi! (en sanskrit – « Tu es Cela! »). Dans mes travaux artistiques, je cherche un lien entre quelque chose d’inexistant et l’existant, je pose la question qui est, peut-être sans réponse, je dével-oppe une équation avec trop d’inconnues. Après toutes les équations et les inéquations, le résultat est-il final ?
Vernissage de l’exposition (galerie sous-sol)
Samedi 24 août de 18h à 21h

Simonida Radonjić, Nikola Velicki et Milan Antić

Exposition de trois artistes serbes, actuellement résidents à la Cité Internationale des Arts à Paris. Chacun présentera une dizaine de leurs œuvres (dessins, gravures ou peintures) dans la galerie de sous-sol du Centre culturel de Serbie. Simonida Radonjić exposera ses dessins du cycle “La Maison du cerf”, Nikola Velicki ses travaux sur les motifs de “Krajputaši” et Milan Antić ses peintures et dessins de sa série intitulée “Bodies”.
REVIVEZ LES MEILLEURS MOMENTS DE NOTRE PROGRAMMATION PASSÉE EN CLIQUANT SUR CE LIEN

Споменик крајпуташ у селу Јасенову
Један човјек је урадио, па овако препричао:
Обновимо себе, обновимо своју околину, обновимо историју и традицију, обновимо државу Србију.

2010. године, на седмом километру пута од села Мочиоци ка Кокином броду, на превоју преко кога пут прелази из слива Рзава у слив Увца, на мјесту које мјештани зову Попов Камен, нашао сам, бачен у траву поред пута, камени споменик, крајпуташ.

Био је преломљен на два дијела и дјелимично оштећен али је, ипак, могло да се прочита:

О ПУТНИЧЕ

ПРИЂИ БЛИЖЕ И СЕТИ СЕ МЕНЕ

ЂЕ ПОГИБОК ДАНАС ИЗНЕНАДА

———————————–

НЕМАМ МУШКОГ ОД СРЦА ПОРОДА

КО БИ МОЈУ СЛАВУ НАСТАВИО

И НА ГРОБУ СВЕЋУ ЗАПАЛИО

ЗЛИКОВЦИ МИ СЛАВУ УГАСИШЕ
……Мјештане села Мочиоци и Јасеново, између којих се налази споменик, није много интересовало шта ја то радим, али су били врло знатижељни да сазнају зашто ја то радим. Били су убијеђени да сам или нешто сањао или да ми је неко добро платио да данима, под сунцем које пржи и вјетром који скоро никад не престаје, чистим камен, исписујем слова, плаћам раднике и материјал и подижем споменик човјеку коме до тада чак ни име нисам знао. Никако нису могли да прихвате да ја то радим из поштовања према нашим прецима и љубави према нашој домовини.

А зашто ја ово причам вама? Па, ето, надам се да ће ово што сам урадио да вас погура да и ви урадите нешто слично, нешто што ће нашу домовину Србију да учини макар мало љепшом и поноснијом. Не чекајте да то ураде „надлежми органи“, док они стигну биће касно. Не дозволите да се то деси, сјетите се како би то рекао Душко Радовић:

„Помозимо Србији, она нема никог осим нас“.

Видети више: http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=19&idnovost=27613

….
U IME NARODA! – Represija u Srbiji 1944-1953 — IZLOŽBA

Објављено у 20.11.2013.

IZLOŽBA U IME NARODA! – prva multimedijalnaizložba o dugogodišnjim tabu temama u Srbiji: likvidaciji, suđenjima narodnim neprijateljima, Golom otoku i drugim logorima, prinudnom otkupu i kolektivizaciji.

PRODUKCIJSKI TIM

Autor i idejno rešenje: dr Srđan Cvetković
Organizator: Zorica Marinković
Arhitektonsko rešenje: Marko Dimitrijević
Grafičko rešenje: Ivan Benussi
Stručni saradnici: dr Dušica Bojić, dr Kosta Nikolić, Nemanja Dević, Ana Panić, Nebojša Damnjanović
Tehnička podrška: Vlada Čvorović, Željko Levnaić

VIDEO PRODUKCIJA:

Reditelj: Milutin Petrović, reditelj
Montaža: Nataša Pavlović,
Muzika: Dobrica Višnjić
Producent: Zorica Marinković

IZLOŽBU POMOGLI

Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije
Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, Beograd
Institut za savremenu istoriju
Centar za promociju nauke
Ӧsterreiches Kulturforum Belgrad
Erhard Busek
Srpski kod
Kancelarija za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu
Ministarstvo za izobraževanje, znanost, kulturo in šport, Republika Slovenija
Komisija Vlade RS za rešavanje prikritih grobišć
Arhiv Republike Slovenije
Muzeja novejše zgodovine Slovenije
Instytut Historii i Stosunków Międzynarodowych Uniwersytetu Kazimierza Wielkiego w Bydgoszczy, Poland
Institut of National Remembrance, Bydgoszcz, Poland
Muzej istorije Jugoslavije
Arhiv Jugoslavije
Državni Arhiv Hrvatske
Srđan i Stela Jovanović
Vladimir M. Trbojević, London
Österreichischer Rundfunk
House of Terror, Budapest
Opština Boljevac

IZLOŽBU PORDŽALI

Srpska pravoslavna crkva
NJ.K.V, Prestolonaslednik Aleksandar II
Jelisaveta Karađorđević
Ambasade Mađarske
Ambasada Slovenije
Udruženje golootočana
Fondacija Borislav Pekić
Goran Marković
Lazar Stojanović
Pero Simić
Radoslav Zelenović
Milutin Petrović
Živadin Mitorvić
Ratko Dmitrović
Bogdan Veljković
Vuk Cvijić
Bojan Bilbija
Видети: http://youtu.be/jCfke7HplDE

….
Uz najbolje zelje za novu godinu, prilazem pesmu pisanu pre 280 godina
Drugarski
Djordje

Novogodisnja zdravica 1732
(Gavril Stefanovic Venclovic)

Ja cu vam dobra vremena davati ;
Kisna proleca i jesen, i suha leta.
I zemlja ce vam vasa
Svoj bericet potpuno iznositi
Da vam se napune gumna svakoga zita
I hardovi vina i kace masla
I svake blagote da vam dosta bude
I da vam prespeva svake letine
Od goda do goda.
I staro ispred novoga da iscrpivate
I prerucujete
I u snazi se, u miru obzivite svi skupa.
I necete se ni od koga bojati
Jer ce se svi vasi zlotvori
Od vas posramiti
I razbeci se ispred vas.
I vi cete se nasporiti i uzrasti po navise.

(……………………………)