ГОСТ / Бранка Војиновић Јегдић


Уђе  у   мене  незвани  гост
Па  оре , крчи , ровари ,
Иако  нисам  добар  домаћин
Он  неће  да  ме  остави .

Данима  већ  битку  водимо
Он  навалио  чупа  и  отима ,
Једну  му  главу  одсијечем
Он  их   још   безброј   има .

Брзо  уведох  другог  госта
Па  нек  се   у  мени  води  рат ,
Клин  се  клином  избија
Он  је  један  другом  брат .

Коме  ћу  ставити  вијенац
Исплетен  од   ломљиве  наде ,
Пјешчани   сат   гледам
Док  бол  ми  дане  краде .

Чак  је  и  липа  одустала
Мирисом  да  ме  опија ,
Моји  отрови  ломе  копља
Чија  ћу  бити  територија .

Таман  кад  мислим  да  је  крај
Почну  олује  да  харају ,
Дрхтава  нада  стрепи
Вене  набрекле  пулсирају .

Незнам  оде  ли   незвани  гост
Или  притајен  чека  прилику ,
Поломљену  снагу  сакупљам,
Оштрим  мач  за  нову  битку.

ЈОШ ЈЕДАН КРУГ

Годинама ја ходам свијетом
Са заривеним ножем у срцу,
Дршка поломљена у неко љето,
Осмјехом сакривам бол на лицу.

Упорно несигурним ногама
У стопу ја живот пратим,
Он мангупски препреке слама
И крупним корацима граби.

Ја сам ништа , тек само зрно
Које ће несташни вихор крастии
И задњи лист што је красио дрво
Узалуд покушавајући да се спаси.

Зар се из разасутог пепела
Може запалити ватра нова
Искру је лукаво туга отела
Чак се искрала и из снова.

Како да лупим љевицом болном
Кад ми је она најбољи друг
Тешко је овој трски ломној
Истрчати још један круг.

БРОДОЛОМ

Још  један  бродоломник  ево  стиже
Да  коначи  у  тој  луци  бјелине,
Непроспаване  ноћи  као  бисер ниже
И  кишне  дане  без  капи  ведрине.

С  прозора  поглед  крововима  језди
Чекам  наду  да у  капљицама  дође,
Душа  љутито  нада  мном  лебди
Можда  се  врати  кад  сав  бол  прође.

У  бијелој соби,  моје  бијело  лице
С  уздахом  дочекује  бијеле  зоре,
Отичу  сокови  низ  тужне  улице
На  челу  заорале  бразду  боре.

У  свом  том  вртлогу  страшном
Њежно  ми  липа  сузе  брише
У  часу  можда  за  мене  касном
Са  чежњом  њен  мирис  удишем.

Слупану  барку  живота  мога
У  комадима  носи  мутна  вода
Који  је  мој  гријех,  питам  Бога,
Ја  отпадник  од  свог  рода.

Како  да  платим  карту  до  раја
Болом  што  кида  уморну  душу
Пут  испрекидан  дође  до   краја
Цвијеће  моје  не  преживје  сушу.

Ја  бродоломник  чекам  јутра
У  тој  луци  пуној  бјелине
И  ко  зна  хоће  ли  ме  бити  сјутра
У  дану  пуном  нове  ведрине.

ОДЛАЗАК

Кроз  прозор  га  видим  како  лако  гази,
Ништа  на  том  путу  њега  не  спутава,
Корача  по  мојој  давно  прегаженој  стази
Зна  он  да  га чекам  кад  дан  се успава.

Отварам  му  врата, не   мора  да  куца,
Дуги  црни  капут  вуче  се  по  поду,
Са  тамнога  лица  злобни  поглед  пуца
Крв  се  моја  узбуркана  претвара  у  воду.

Са  шешира  црног  стреса  језу  ноћи
Окрутни  Господар  на  мјесто  ми  сједа,
Опоро  се  вино  сад   у   чаше  точи
Испијам  полако, он  ко  јастреб  вреба.

Одавно  сам  спремна, ни  пртљаг  не  носим,
Тамо  гдје  ме  води  ништа  ми  не  треба,
Раскрстила  с   прошлим, не  морам  да  просим
Дарује  ми  земљу  мјесто  плавог  неба.

Огрће  ме  својим  загрљајем  таме,
Нови  сјај  у  оку  пресијеца  мук,
Све  ништавно  поста, радосно  се  дајем
Мачем  храбрости  убих  кукавичлук.

БРЕЖУЉАК

На  малом  брежуљку, сред  шумског  честара
Одавно  је  моја  ископана рака
Дању  тај  одлазак  вјешто  заваравам
Зов  јечећи  пристиже  на  крилима  мрака.

Кад  све  обијели,  курјак  стражу  чува
Тишину  завијањем  ковитла  и  ломи,
И крик  сурог  орла  што  уморно  с  пута
На  бор  витки  слети  да  се  одмори.

Често   с  прољећем дивокоза   сврати
Да   цвијету  росу  у  пољубац  стави,
А  вјетар  јаблану  сво  лишће омлати
Јурећи  помамно  голог  га  остави.

Људска  нога  ријетко  тим  путем  корача
Коров  и  трњаци   плету  много  слика
Капије  отварам  кад  сам  пуна  плача
Клешем  пјесму  мјесто  споменика.

Ту  је  давно  заспао  и  мој  син  мали
Прекорно  ме  чека  а  ја  окаснила,
Крвав   траг  остављам,  штитови  су  пали
Брежуљку  хитам  поломљених  крила.

_______________________________
Из пропреатног  писма : Бранке Војиновић Јегдић

Поштовани Мирославе,
ове пјесме шаљем као знак мог великог саосјећања са господином Слободаном Бранковићем и надам се да би му улиле снагу у даљњој борби.Ја сам водила неколике тешке битке и спасење нађох у поезији.У мојим пјесмама је лако открити које су биле моје борбе и ја сам проговорила о њима у нади да ће некоме бити ослонац.Иначе су оне (….) у збирци која је у припреми.
Уз жељу за оправак господину Слободану и Вас, Мирославе, срдачно поздрављам.
Бранка

________________________   видети више: http://krmikovac.wordpress.com/2012/08/12/in-extremis-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s