Вујица Бојовић – Мирославу Тодоровићу – М. Лукићу на тему: пропадање Србије; можда још једна илустрација на подтему: како је то кад је глупост много боље организованија од памети?
__________________________________________
21. авг. 2012.
Драги Мирославе, прочитао сам у билтену „Заветина“ твој текст „Горак укус малина“ са осећањем физичке тегобе. Стицајем околности имао сам прошле године прилику да се у мојим Голешима упознам са мукама малинарским. Покушавао сам на припеци да рођакама помогнем у брању, слушао сам њихово јадање, возио се међу гајбама до Прибоја.
Да је живот земљоделаца лак и леп, села се не би празнила, остајала пуста. Речи село, сељак, су погрдне, сељаци презрен друштвени слој.
И ово што тренутно има живота на селу, има највише захваљујући радницима из пропалих фабрика и држећим пензионерима, који лакше преживљавају и троше време на дедовини. Да је друштву стало до пољопривреде не би је ни уништавао, не би сељаке деградирало и пролетеризовало. Приче о развоју пољопривреде, великој шанси Србије је само једна од демагошких, политикантских причица. Отужно ми је кад новинарчићи пишу о малинама као нашем „црвеном злату“. Рад и стварање никада у Србији, у њеној историји, нису били темељна друштвена и морална вредност, па ни данас. Отаџбину је много лакше бранити од непријатеља ( и домаћих издајника), него обрађивати! Ко год може бежи од рада у државну службу. Зато је у земљи Србији много цењенији слој гуслара и патриота по занимању, него „обичних“ радника и зналаца. Већи град и виши положај удаљенији су од земље и рада, од живота, али су зато важнији и плаћенији за Управу и Отечество.
Кад поумиру ови који су се родили на селу, који нису напуштали село, а то ће се неминовно десити, ко ће обрађивати земљу у Србији? Кинези?
У позадини твоје приче о малинама стоји слика Србије као државе нереда и хајдучије у разним видовима, у свим областима.
Срдачан поздрав,
Вујица Бојовић
____________________________
Драги Имењаче, уз ово писмо иницирано те/к/стом „Горак укус малина“ поздрављам те са жељом да те овај јав нађе у добру. Нема сврхе да писмо коментаришем, нити ће некога ганути српска беда која буја из дана у дан. Ако има сврхе обелодани га на твојој „табли“. Твој, још увек у Ниш(у) Мирослав
(Ш)ВЕДСКА СВЕСКА 