Поезија је доиста река која тече / Мирослав Тодоровић

Драги Мир(оСЛАВЕ)ко,
 у Србији земљи чуда једно од чуда је и Песник о чијој збирци је и текст – приказ.  Јанковића песника сам упознао  (лично) минуле године на путу за равно Кос(л)ово. Срели, дваред дослије када су нам се „књижевни путеви“ укрстили. Читао сам повремено његову поезију, површно јер ме је збуњивала бројност објављених књига. Месечно, збирка песама. Мој земљак, Миленко Д. Јовановић, сталожен и врстан  песник, читач и тумач речи  ми је препоручио да про-читам Јанковића. Истина, вели, објављује много, али код њега има поезије.
 Написао је и текст о његовој поезији: „Милош Јанковић – река која тече.“  С правом, јер Јанковићева поезија је доиста река која тече, хуји кроз планинске кањоне, ваља дрвље и камење,  спуста у равницу, и она бука се смирује, све се полако таложи, ослобађа сувишног, уобличује и уобручује…Уследиће сигурно нове збирке других боја и тонова…
 Про-ЧИТАО сам ових дана  збирку „Таложник“ и могу да речем да је у њој више поезије, и песничког узлета, него у десетинама збирки, наградама овенчаних постомодерниста. Све те збирке су рециклажа  поезије о ничему, „силовање језика“, „опсена простоте“ које се разликују  само по именима њихових аутора. Својевремено ми је песник Д. Ј. Данилов, мој земљак на питање  шта иницира да пише такву какву пише поезију, одакле те теме казао: „Из литературе, Земо, царе.“ Очекивао сам да ће Чудићева књига о тој поезији „Вејачи овејане суштине“ усталасати „књижевну сцену“ али изгледа да је све овде маргинализовано до те мере и да је „интересантно“ само онима који још имају илузија да је поезија  и култура овом ојађеном народу потребна.  О томе сам писао у тексту „Сиромаштво и књига.“ Следи наставак.
(Неко даљинским управљачем  режира све ово  што нам се дешава…Упропашћава. И затрпава.)
Овим приказом желим да укажем на  песника који је  животом у песми, и који песмом уверава да је поезија потребна човеку и у овом, нашем, времену када је све мање човека у човеку. Али то је већ друга тема. Иначе, Јанковић, животом и делањем, као и певањем уверава  знану истину да је песник редак гост на земљи.
Негде сам проЧИТАО да је од сто пијанаца  само 13% алкохоличара. Може ли се овај однос применити на песнике, да је од  сто творитеља стихова само 13 песника. Не знам, сумњам, 13 од 100 је много, само знам да је Милош Јанковић Песник. Песник.
Зато, и не само зато, треба га читати.
Учтиво, уз штовање
Мирослав из Трешњевице
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s