…..
Ako smo se zaista sreli na 4. galeriji, kako pišete, pa to je dobar znak. Svet postoji u znaku br. 4, kako je pisao Šejka, ili kako su alhemičari, neki drugi verovali.
Što se tiče ostaloga, pa, „Zavetine“ su bile misterija, došle su iz misterije, iz najneočekivanijeg pravca.
Pre nekoliko godina, kada sam pokušavao da prodam ovaj stančić na L. Brdu (mansardu) kako bih kupio neku seosku kuću oko Beograda, i pomogao ocu i majci, već ostarelim, iša sam u Ripanj, da vidim neku stariju seosku kuću na skoro 4 hekatara, kakva je bila kuća u kojoj sam rodjen, i koju je moj otac srušio kada sam imao desetak godina. Ti ljudi, prodavci, su tada to zacenili, i ja niam prodao stan. Ali sam video, da ima seoskih kuća i dvorišta na četrdesetak km okolo Beograda, vrednih pažnje. Kao i nedavno u Parcanima, selo par kilometara dalje od Ralje, prema Parcanskom visu, gde su kuću i dvorište od 7o ari prodali nekom špekulantu za 7000 E. Mnogo bi bolje za „Zavetine“ bilo da sam u nekom selu oko Beograda, da napravim neku vrstu mobarskog, bibliofilskog izdavačkog centra, ali – ponekad mi se čini, verujte, da Sudbina zezne, spreči. Ja nisam fatalista, ali… nečista posla.
Hvala na javljanju
__________ Slobodan Čvorović:
…..Срећемо се на четвртој галерији.Да, препознајем профил. Уздигнута глава, поетски загледана изнад других глава.Очи које зраче чудном,“срчаном нервозом“(п.а.) Радосно благоглагољају.
Речи из амбицијозног пројекта, по ком смо се и упознали, истрчавају у нотицама.
Толико утисака о књигама, толико знања, толико сусрета у пола века активног књижевног живота а све се слива у жамору после свечане СКЗ-ове 120 годишње академије…
Покушавам да питам, неспреман, где је глава, где је реп Заветина и како можемо да изиђемо из виртуалне анонимности и пуно тога сам хтео да питам. Заветине ми се чине пркосно свежим, предложио бих чак и неку фузију са кочоперним „млађим“ или већ…?
Силазимо на други спрат…(наставак следи)
….
Naprotiv, drago mi je ovo i ova objasnjenja!U onoj guzvi i zamoru ostade mi u glavi „vreme општег вајкања“.Учини ми се да се растужисмо због часописног непробоја Заветина или пара за књижевно друштво, итд…Срећом, напротив!
Хтедох само да илуструјем један сусрет на доличном месту, са исхитреним,овлаш, глагољањем песама од којих свака, мени бар, по сто пута изговорена, гласом глумца-мајстора, уноси трепет срдашца ми…На моменте сам хтео да звизнем глумцима да стану са омнибусем, рингишпилом… Неинвентивну режију је мрзело да са једним практикаблом нагласи долазак Тесле у Београд, да са још два нагласи ритмове и разлике песама, да избегне збијене, основно-школске рецитације!!?
Унесе боје које постоје у животу и основи Србије, плаву поготово, боју којом се и врли небо сликано на омостима књига СКЗ-а…Основ – сиво, до муке, ето једино као симбол нелепог патоса по којем се мучила права српска задруга задњег века…Глумци гласом одзвањају, играчи покретима, хор, правом песмом која надјачава све…Диригент у искреном патосу танго покрета -бррам!
Мени, једино заслужно извођење обележавања, ваздигнутом хорском песмом.
То сам оног дана хтео да ти кажем, драги Лукићу, започех, па ево.Има у овом виђењу „штофа“ јер сам синоћ гледао Зоне Замфирову у Београдском Драмском. Пребогато! У свему!Мане, само ако се заинатимо. Или не волимо уопште позориште!
И сетих се, 120 годишње Српске Књижевне Задруге, речи тутње, основ по коме ходамо, небо речи испод нас, на тој трави смо порасли…коктел је био домаћи, услужан, нашки!
Пуно поздрава драги и часни и талентовани господине Лукићу. Ово би прво не и највредније што сричем…У току сам завршетка „Разговора са душом“.Мислим да сам ти нешто послао.
На располагању сам, свим уметничким снагама! ПОЗДРАВ!
(Ш)ВЕДСКА СВЕСКА 