Из пристиглих писама, наставља се (4)

(Василевски – М. Лукић)

Врежа. Лубеница. (Мишљеновац, 9. јул 2013. Поподне. Снимак Иван Лукић)

Врежа. Лубеница. (Мишљеновац, 9. јул 2013. Поподне. Снимак Иван Лукић)

Поштовани господине Лукићу,

До ваше електронске адресе дошао сам љубазношћу нашег
заједничког пријатеља Душана Стојковића, а поводом сталног
изостављања мог имена са списка добитника Повеље Карађорђе.

Нисам упознат ко и како даје (и ко може да промени)
податке које објављују Википедија и друге сличне мреже, али стално
на њима налазим своју непотпуну, готово, смешну био-библиографију!

Можете ли да ме упутите и помоћи ми како да то променим?

С поштовањем,

Ристо Василевски
(2010?)
**
(Prepiska sa prevodiocima, sv. Sava 27. januar 2013)

Cara Elena,
Grazie per aver chiamato.
Ora voglio dirvi che questo è il mio „Giovani senza età e vita senza morte“, romanzo il romanzo-trilogia, vale a dire. la prima parte della „luce Mercanti“ romanzo pubblicato nel 1998. a Belgrado. La traduzione è stata fatta Miljurko Vukadinovic, poi docente in Romania, ma per quanto ne so, non è stato trovato un editore in Romania, in modo da fare che il mio romanzo traduzione dal serbo al rumeno – non lo faccio.
In ogni caso, grazie per la risposta.
M. L
Draga Elena,
hvala što ste se javili.
Odmah bih želeo da Vam kažem da je reč o mom romanu „Mladost bez starosti i život bez smrti“, romanu-trilogiji, tj. o prvom delu romana „Trgovci svetlošću“ objavljenom još 1998. godine  u Beogradu. Prevod je uradio Miljurko Vukadinović, tada lektor u Rumuniji, ali, koliko znam, nije bio našao izdavača u Rumuniji, tako da ja taj prevod moga romana sa srpskog na rumunski – nemam.
U svakom slučaju, hvala na javljanju.
M. L
**
Поштовани господине Лукићу!
Прослеђујем Вам овај имејл који сам управо добио од колега из Хрватске.
Мислим да ће Вас садржај заинтересовати.
Ваш имејл сам нашао претражујући мрежу са кључном речи „Мишљеновац“.
Молим Вас да нам помогнете да дознамо који је део Мишљеновца био мотив за ову сјајну слику, као и да проверимо да ли је можда којом срећом нешто од тога сачувано!
А могуће је и то да помогнете да се сазна нешто више о њеном аутору и околности како се он и када задесио у селу.
Ако сте се удаљили од села, био бих Вам веома захвалан да ме упутите на неког мештанина са којим бих могао да се повежем, јер намеравам лично да одем тамо на терен поводом ове слике.
Унапред се захваљујем!
Срдачан поздрав,
Паун Ес Дурлић, дипл. етнолог.
Кустос и директор Музеја у Мајданпеку у пензији.
( 07 Feb 2013 18:02:26 +0100  )
**
(Владимир Јагличић – М. Лукићу)
Мирославе,
требаће ми снаге ово да преведем. Почео сам и – стигао до „босанског“ и „црногорског“  језика…
Наравно да, кад сам пристајао да уђем у тај жири, уопште нисам обраћао пажњу на услове, нисам их ни читао…
Тек сада сам то прочитао. А треба још и да преведем на српски. Оно јест, нисам ја састављао услове, а њих, тамо, баш брига да ли такви језици истински постоје, или не.
Нек текст одлежи дан-два, да удахнем мало зрака, па ћу ти га послати.
Ако ствари уопштимо са становишта две крајности – ето како је једноставно, лако и чисто – преводити поезију која ти се допадне, бити превођен, објавити књигу песама…  А чим дође до „жирирања“, тј. до  одлучивања о поезији, ствари почињу да се компликују.

В.
(24. јун 2013)

*
(М. Лукић – Владииру Јагличићу)
Драги Владимире,
данас сам, поред осталих ствари, постављао – оно о чему се није могло ни сањати пре 10 година – поједине дигитализоване часописе „Заветина“, добићеш обавештење. Не све. Само неке. Просто да подсетим да су постојали, какви су били, и да сам их штампао уз помоћ штапа и канапа, о свом трошку,дакле.

А што се тиче, тога куда сам толико отишао, па, Владо, да будем најискренији, чак и када 2 човека на свету опште они су један култруни круг, није моја мисао, већ је то мисао једног од оних руских духовника које си ти преводио, хвала Богу. И кад двоје разговарају, ма о чем, увек је присутан и трећи, невидљиви. Бог. Е сад што се тиче директоровања, твог, Ациног, ако сам добро разумео – не бих да коментаришем. Колико сте времена, свог, изгубили и колико је све то вредело?
Нисам од оних који би да чепркају по ранама.Ничијим. Додао бих само неку лековиту травку на незацељене ране.
Кад кажем да је Чудић врло занимљив, убедљив тип и велики циник; ми смо падали скоро под сто када је он сецирао роман окаснели о Брозу Лулета Исаковића, а он је мртав ладан и даље причао, занимљивије него виц, ту најбољу нажалост усмену књижевну критику коју сам чуо уживо, и не могу га ни поредити са песником Тешићем. Чудић је као песник подцењиван, чак сам и ја као антологичар нанео штету, јер није важно колико је ко написао, него шта је написао…И тако даље.
Нећу ставити никакав емајл, док ми Песник од свиле (Шелковиј)  не потврди, за то има времена. Обавестићу га.
Заборавио сам да ти споменем, да од толиких непесничких књига које си превео, то нисам раније налазио у твојим биографијама, наишао сам и на наслове за које нисам знао  да су преведени и које немам: Иљин: Пред буктавим загонеткама Господњим (2001), „Загледан у живот“, „Поглед у даљину“, „Гробљанска трава“ од Буњина, као и књиге песама препева „Трофеји“, “ и „Емајл и камеје“
А и ово, да ми не одлети из главе. Па наравно да сте их надрасли у понечем (… оне друге да им не спомињем имена – напомена М. Л.), не у свему ни у главном, јер вам је друкчији живот био, друкчија судбина: и теби и Аци. Све што овде ваља потисли су наизглед академици, наизглед песници, наизглед амбасадори, наизглед новинари, наизглед уредници.Наизглед издавачи. Ја сам ових дана још увек под ружним утиском да су се усудили да смене А.  и као директора, и као уредника едиције, и као уредника часописа, то није могло бити само ујдурма локалне  нове политичке гериле, већ – ђаво да их носи…Полако нестају по Србији, и Шумадији, наши културни јатаци, и ником ништа…. Али, ваљда Бог види…
А у сваком случају, нека Бог и тебе и твоје најдраже погледа.
Да сте живо и здраво.
Хвала ти за превод конкурса.
(25. јун 2013)
**
(Писмо уредника М. Лукића Бранимиру Митровићу)
Веома поштовани Митровићу,
драги Бранимире,
хвала на јављању.
Погледао сам Ваш конкурс и пошто ми се учиило да је непотпун, погледао сам у чему је ствар. Видим да сте тај текст, који сте у нама послали, већ публиковали на неколико места. И нигде се не види – шта је награда таквог једнг конкурса. Дакле врло немушто. Пошто ја проверавам и најситније вести, а пошто се не знамо лично, то јест не знам шта бих могао дописати, решио сам да не објавим Вашу вест. Што не значи да убудуће нећу. Дакле, пошаљите потпуну вест.
Све најбоље
(24. јун 2013)
**
Оживљен прећутани, и данас актуелни есеј из 1995!
Драги пријатељи,

Јутрос ме подсетио колега Мирослав Лукић из Београда, уредник и власник једног од највеће издавачке куће на интернету
ЗАВЕТИНЕ+ новине будућности * понедељком и суботом  newsletter@zavetine, на есеј ”Крикови Европе” из 1995. који сам и сам заборавио, а књижевна јавност у Србији прећутала, иако је и данас изузетно актуелан.
Неизмерно сам захвалан колеги Лукићу, а Вас молим да га прочитате. Пренели смо ”Крикови Европе” на сајт нашег часописа ”Људи говоре”: <www.ljudigovore.com>.

Хвала,
Радомир Батуран
**

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s