Мирослав Тодоровић, Ниш-та, 15. децембар 2013.
_______________________________________________________________
Драги МиркО,
уз овај текст чија тема је кратка историја наше путешествија до народних кухиња, тачније речено казана. (Како се у овој речи гнезди реч казна).
Сређујући белешке, све у намери да теренску прозу под називом „Протуве и анђели“ коначно завршим наиђем на ову белешку.
Каже Брка: – Добро је ово како ће бити? Све ће ово пропасти. Пропасти, ко муда кроз поцепане гаће, јер ће наши државу растурити ко свиња масну торбу.
Хроничар згрануто гледа.
До сада нису могли. Када забразде неда даље Рват, брани Словенац…и шта да ти казујем видећеш. Знаш ону „кад се гоља влсти докопа“. Биће још горе. Зидаће цркве највећи безбожници, село ће у коров зарасти, а у градовима ће се на казанима ранити…
Уз овај пасус пашу и моји стихови из 1979. (Теренска свеска) : „…Биће црње и грђе још / Расуло Оде све у хелаћ на добош / У клетве живота се сасу / Куће растурише тужимо ћутљиви // Радоваћеш се када те земља притисне / Море мани / сваковићи нам судбу цвелну кроје / Зоољуди у дверима теби душа кисне…“
То је онај живот где сам пао и ја (Дис). И не само ја него под капом те синтагме беху: Радничка класа, („хисторијска улога“) сељаци и поштена интелигенција. Сређујем све то а на уму ми рече: „Затим постави себи питање: и где је све то сада ? Дим, пепео, бајка или чак ни бајка више није“. ( Аурелије: Упутства за живот ). Моје теренске песме су штампане интегрално у часопису „Развитак“ 1984. потом у „БИГЗ-у“ 1993. „Просвети“ 1997. Томислав Мијовић је те 1984. због теме моје поезије био изложен критици. „Да ли је могуће да самоуправљачи тако живе?“ Сети се црни талас, и брда књига о ничему. Власт је здушно промовисала постмодернизам, а онај дечак из приче „Царево ново рухо“ никако се није појављивао да каже: „Цар је го“.
И још увек не долази…
У тексту „Узеће и малина данак“ (Политика, 9.мај 2013) имам реченицу:
…У колима пита ме Миливоје када ће бити боље? И он послом у Ариље. За педесет година биће неког бољитка. Утуви то, и сети се шта сам ти казао. А обојица обелели. Како записа Крлежа „Господа на заласку…“
Ето, Мирко, утуви, и сети се ове реченице када мине 50 љета. Пишем, а у глави ми звоне стихови мог земљака Диса:
И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: “Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће“.
И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.
И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек
И тако трају „Наши дани“ о којима је Дис певао пре стотину љета. Као да је певао јуче, данас… Али то је друга прича, неко би рекао, али није, то је прва прича. Наша, српска трагедија. О томе ћу мрчити артију доклен гора не зазелени. Па докле стигнем…
Твоја Поезија је у ИСТОКУ. Ускоро ће први број.
Проза Кркалеска је у Градини. Сигма, вели да је дуга…Његов мејл је: casopis.gradina@gmail.com Он има Твоје податке. Са Бошњаком треба да се видим ових дана. Шта ће бити видећемо, какве смо памети, када прође време.
Теби и Твојима желим да Нова буде у свему Нова и боља (Ах, жељо пуста…) како у мом крају веле од Бога Ти здравље и
да Ти златно доба живота дуго траје, у миру и благости да уређујеш Сазвежђа, исписујеш нове странице
Искрено, уз живели,
МирОСлав из Трешњевице
(Ш)ВЕДСКА СВЕСКА 