Poštovani Lukiću
Idemo redom…
Nisam znala da je takva praksa, od sada na dalje samo šaljem iz rukopisa… Iskreno govoreći do sada nisam ni vodila evidenciju gde sam i šta poslala, zato što izuzetno retko gde šaljem ( samo ako mi potraže ili mi preporuče)… Sazvežđe mi je, što stari kažu, leglo na srce, pa ću se malo i potruditi da se takve stvari ne ponavljaju…
Hvala za Bilten… Biće mi zadovoljstvo da ga isčitavam… I hvala za odabir pesama…
A sada malo, privatno, o meni…
Rođena sam u Aleksincu februara 59. Ne osećam Aleksinac zavičajem, pa i ne pominjem mesto rođenja… U martu 60.,roditelji su pokupili najosnovnije i preselili se ovde, gde sada živim, u prigradskom naselju Kragujevca… Čudno, ni ovde ne osećam da mi je zavičaj, iako sam se prilagodila i navikla, a navika je čudo…
Izgleda da sam ja jedna od retkih koji nisu imali zavičaj, pa bih najradije celu biografiju preskočila kada bi moglo…
Završila sam građevinsku tehničku… Započela studiranje matematike, krenulo lepo… Ali… Odustala sam, bez nekog opipljivog razloga kada bi neko posmatrao sa strane…
Dugo čekala na birou… Upala u građevinsku firmu i postala prva žena šef gradilišta za skoro 60 godina postojanja firme… Postala i opstala dok nije došlo previranje i presipanje u privatne džepove, prodaja, stečaj, tehnološki višak… I onda je krenulo… Jedna firma, druga… povremeno, privremeno… Bila sam i u Rusiji na Abhazijskoj granici skoro 6 meseci… Tamo je nastao Dnevnik za koji se nadam da ću nekada da ga objavim… Radila sam sa 20 nacija… Većinom muslimani… I gle čuda naše gore list me je obmanuo za plaćanje i isprobao sve vrste mobinga koje su evidentirane i one koje će tek da se imenuju… I, šta vredi što sam jedan od najboljih šefova gradilišta na ovim prostorima kada posla nema… Da… Trenutno sam bez posla… I prihoda… Ovaj posao koji po kući radim to se ne računa, jer nikada se nije u raboš stavljao sve dok je odrađen… Niko mi ne plaća niti kome ja ispostavljam račun … Odjednom imam vremena, al nemam para…. Nikada dva dobra zajedno… … Pišem, čitam, sređujem ranije napisano… Pokušavam da pronađem nekoga ko bi bio izdavač za roman… Ali, kako kaže Todorović loša mi adresa, pa se sve manje nadam… Pesme, priče, dnevnik, zapisi i još što šta što se sakupilo po beleškama, po folderima, po ovde onde listovima, sve to prebirem i pitam se : Čemu sve?
Dešavalo se ranije da sam uništavala svoja pisanija, jer me je to pitanje Čemu proganjalo… Dvadesetak rukopisa se vratilo u prah i pepeo… I nije mi žao… Žalije bi mi bilo da je stajalo, a da to niko nije pročitao…
… I… Evo iznova pokušavam da nešto od napisanog ugleda svetlo dana, ako uspe dobro je, ako ne uspe takođe je dobro… I sve je dobro dok u sebi imam ovu potrebu da pišem, jer za mene je pisanje život, a sve ostalo ( u ostalo ne računam predivnu decu koju imam), sve ostalo je životarenje…
Odužih ja a nije mi bila namera… Ispisah više možda nego što je trebalo… Ali šta je tu je…
Sve najbolje u životu i daljem radu
Nada Petrović
(Ш)ВЕДСКА СВЕСКА 